Глумац Жељко Џек Димић светску славу стекао је током играња у више од 90 филмова у Америци. Уназад пет година посветио се, између осталог, Пејаковићевој монодрами „Ој, животе“ коју је представио у више од 40 градова у Америци, Србији и региону. Синоћ је у библиотеци "Љубиша Р.Ђенић" имала прилику да је види и чајетинска публика.
„Ој, животе” је југословенска ТВ драма из 1974. године коју је режирао Сулејман Купусовић према сценарију Јосипа Пејаковића. Ова монодрама у извођењу самог Пејаковића, имала је дуг живот, насмејала је и помало расплакала публику широм тадашње Југославије као и ону преко граница, имала је три хиљаде извођења и важила за најпопуларнију монодраму на том простору. Последњи пут ју је Пејаковић извео, након 29 година паузе, 1994. у Народном позоришту у Сарајеву на Светски дан позоришта. Право на њену поновну изведбу од самог аутора, добио је глумац светског гласа, Жељко Џек Димић.
„Прије пет година, са њим на ручку у Сарајеву, он је мене замолио да радим неки пројекат за њега. Ја кажем: може, али да ми уступиш права за „Ој животе“. Пита ме: „А што“, а ја кажем "Свиђа ми се то, а имамо ти и ја причу." Он пита коју? Био сам осми разред, а Јосип Пејаковић је гостовао у мом граду Дубици. Долази Јосип, ради „Ој животе“, ја у првом реду, паркирао се, једва чекам да му се обратим, и после аплауза ја устанем и кажем: "Свака част колега, ово сте одлично урадили, али једног дана ћу и ја то радити." Каже он мени: "Прво, не знам како се зовеш, а друго, откад смо ти и ја колеге"?" А ја му кажем: " Поштовани друже, нисмо још, али дајте ми мало времена“, прича нам Димић.
Глумац Жељко Џек Димић родом је из Козарске Дубице а светску славу стекао је током играња у више од 90 филмова у Америци. Уназад пет година посветио се, између осталог, монодрами „Ој, животе“ коју је представио у више од 40 градаова у Америци, Србији и региону. Од децембра ће са њом на велику босанску турнеју, а потом - у дијаспору. Питали смо како наши људи „негде тамо далеко“ доживљавају ову причу писану пре 50 година у земљи које више нема?
„Свако осећа на свој начин. Мени људи у публици плачу и смију се. Није то само тешка монодрама. Оно јесте да има ту тешку тему, ради се о човеку који је за свог брата отишао на одслужење затворске казне, али има добрих пола сата кад се људи врате у она времена кад нам је , што каже мој покојни отац, било само до душе и до смијеха, а не само до материјала“.
Бравурозна Димићева глума навела је и чајетинску публику да одреагује дубоким емоцијама и емпатијом на све што се дешавало ове вечери на подијуму библиотеке „Љубиша Р.Ђенић“.
