Концерту браће Теофиловић је у суботу имало задовољство да присуствује и у њиховим гласовима ужива, публика на Златибору. Овај концерт уприличен је у оквиру Програма „Духовним стопама“ који организује Културни центар „Златибор“ Чајетина, а део је јубилеја који обележавају Теофиловићи, тридесет година рада.
Посвећени очувању музичке баштине Србије и Балкана, браћа Теофиловић се са разлогом сврставају у јединствену музичку појаву на Балкану. Њихова интерпретација традиционалне музике „а капела“ двогласом која је њихов заштитни знак, код слушалаца изазива дубоке емоције и то јединствено музичко искуство враћа их изнова на њихове концерте. С тога и не чуди да су Теофиловић за свој рад управо добили значајно признање – Вукову награду.
„Вукова награда је, као награда, доказ једног континуитета који смо ми кроз каријеру направили и захваљујући том континуитету од кога нисмо никада одступили, мислим да је то заслуга. Наравно, хвала и предлагачу и жирију који је то препознао и ове године смо коначно добили и једну прву награду. 10. фебруара у Будимпешти добићемо Сретењску повељу, а то је награда коју додељује наша мала заједница у Будимпешти у циљу захвалности према ономе што смо до сада урадили у Мађарској. Ми смо обишли целу Мађарску и ето, то су те две велике и значајне награде које су се поклопиле, јер је коначно неко друштвено признање дошло у наше руке“, каже Радиша Теофиловић.
Теофиловићи су одржали велики број концерата у готово свим великим градовима Европе, у Јапану, Америци... Наступали су у неким од најзначајнијих концертних дворана света, као и на великим светским фестивалима. Они публици доносе, како је написала Марија Ћирић, узбудљиву музичко-поетску причу, која као да има лековита својства . Реакције публике на Златибору то потврђују.
„Заиста је било предивно, поготово што смо осетили тај набој од самог почетка, који се кретао ка још већој ескалацији како се концерт приближавао крају, тако да пубика, пре свега људи који нас први пут чују, су не само одушевљени, они су изненађени да је то могуће. Није то само у смислу музике и певања, то је нека друга слика, атмосфера свега , неког нашег унутрашњег живота, унутрашњег стања које преносимо на публику. И то није само данас. То је на сваком концерту без обзира где се налазимо. Дивно је што је Културни центар „продисао“ на прави начин и да већ полако навикавају публику, која долази овде из неких других побуда, да овакве ствари морају на оваквим местима да буду и да постоје“.
