Мачкат је село радника и произвођача. То је једно пасивно место, које нема ни обрадиве земље ни шуме, те људи живе искључиво од рада. Баве се занатом, производњом и услугама. Оно по чему је познат Мачкат је по добрим сувомеснатим производима и добром угоститељству. У Мачкату имамо ресторане којих се не би постидео ни један велеград, па чак ни Златибор нема такве ресторане.
Један од ресторана који би посебно издвојили је Национална кућа „Бајо Мачкат“, који је комплет урађен у етно стилу. У породици Шопаловић угоститељством се баве од 1927. године. Прво је деда Витомир отворио кафану, а наставио отац Недељко са својим братом Радосавом. Након њих Блајоје – Бајо и његов брат Милорад настављају да се баве овим послом, а сада и Бајов син Небојша који води овај посао.
У том вишегодишњем бављењу угоститељством постојала је жеља да се напредује и у амбијенту, квалитету, конфору, тако да је Бајо дошао на идеју да направи један такав објекат уз помоћ архитекте Бранка Игњатовића. И тако је дошло до реализације.
„Овај објекат сматрам круном вишедеценијског рада мене и моје породице. То је један грандиозан објекат са врхунском услугом и врхунском храном, што доказују и хиљаде гостију који су прошли кроз њега, од којих смо добили многобројне похвале“, каже Бајо.
Све у објекту је аутентично и не може се видети ни на једном другом месту. Од самих улазних врата украшених витражом, до масивних столова и столица и дубореза које можемо видети на њима. Витраже можемо видети још и на лустерима, бакљама и плафоњерама, с' тим што су лустери од кованог гвожђа. Објекат украшавају још и уметничке слике академског сликара Обрада Јовановића, које су наменски рађене за овај објекат и савршено се уклапају у овај амбијент.
Главни специјалитет је јагњеће печење, а у понуди су домаћи специјалитети од ужичке пршуте, сланине, кобасице, сира, кајмака, проје, па до комплет лепиње. Такође има и роштиљ који се спрема на ћумуру и хлеб који се пече на дрвима. Поред тога у понуди имају још и разне рибе и чорбе.
„Имамо и велику терасу од 150 места, парк за децу са љуљашкама и клацкалицама. Одмах испод се налазе дрвене етно куће за одмор и има их пет. Можемо рећи да су доста добро посећене са гостима из целога света: Кине, Кореје, Канаде, Јапана, Мађарске, Словеније, Македоније и тако даље. То су дрвене куће које су изграђене и намештене у етно стилу“.
Бајо себе сматра успешним угоститељем што се и види по промету и посећености. Он каже да је за успех потребно много рада, труда и посвећености послу. Радно време траје 16 сати дневно и 365 дана у години.
https://www.youtube.com/watch?v=9yfm6g9ooAw&feature=youtu.beАутор, Мирослав Весовић
