Витомир Вито Гукић рођен је у Кривој Реци 1958. године. Школу је учио у Кривој Реци и Мачкату, а у Ужицу је завршио саобраћајну школу. Након повратка из армије радио је у неколико фирми, али се најдуже задржао у „Инексу“ где је радио 18 година као возач, набављач и магационер. 2001. године напушта „Инекс“ и почиње да ради као приватни предузетник, угоститељ и трговац. Простор је закупио управо од „Инекса“, а то је била кафана „Музеј“, а данас је пекара и кафана „Вито“. Од самога почетка ово је породична фирма. Поред супруге Милунке, раде и два сина са својим породицама.
„Најважнија је слога. Млађи слушају старије, али се све договарамо. Глава куће не постоји и сви раде све послове. Ако треба у Чајетини, сви смо тамо. Ако треба у село, сви смо у селу. Када је потребно и унука притиче у помоћ иако има само 13 година“.
Вито има на селу добро сређену кућу. Слаже се са свим комшијама и узајамно се помажу. Сваки дан пију кафу један код другога. Слога влада као мало где.
„Ако затреба помоћ од више дана један другом помажемо и остављамо домаћинство на гледање. Кад ја негде идем комшија Гвозден ће водити рачуна као да сам ја код куће, што значи да ће обавити све послове: Намирити стоку, живину и кера и пазити на кућу док ја не дођем. У пола ноћи да се чујемо, ако нешто треба, ту смо. Тако је и са осталим комшијама“.
Кад крене косидба, крајем маја и већи пољски радови, зна да буде доста посла. Онда мушкарци мало више „потегну“, а жене остају у радњама по цео дан. Пошто Вито има доста ливада и њива ради се цео дан. На њивама сеје пшеницу, јечам и зоб за исхрану оваца. Има свој млин са којим меље жито. Кад крене балирање од комшија позајми балирку и трактор пошто нема свој.
„Без икакве надокнаде комшије ми позајме сву потербну механизацију, једино што ја наточим нафту и купим канап. Али кад дође време да њима затреба, моја породица „прискаче“ у помоћ. Од када сам отишао у пензију регистровао сам пољопривредно газдинство и почео да се бавим сточарством. Набавио сам уматичена грла винтерберг оваца, 35 комада и планирам да увећам стадо, бар до 50. Ове године купујем трактор са прикључцима, уз помоћ субвенције“.
Радно време почиње у пет сати изјутра, а завршава се у десет увече. То важи за целу породицу без изузетка. Тајна успеха је ипак слога, јер ако тога нема, нема ни успеха. Вито се никад није жалио што је још више допринело остваривању његових животних снова. Пријатеља има по целој бившој Југославији, а и у свету: Америци, Швајцарској, Немачкој, Аустралији са којима се и дан-данас чује. Каже се да колико човек има пријатеља, толико и вреди, што се и доказало на Витовом примеру када је оболео од тешке болести. Када му је живот „висио“ о концу у помоћ су притекли пријатељи. Из Криве Реке су га одвели у Клинички центар у Београд где је извршена операција и на тај начин му је спашен живот. То су људи са којима се он и данас редовно виђа и посећује. А што је најзанимљивије, све њих је упознао у кафани.
Вито је побожан човек и слави Св. Ђорђа. Тога дана у његовој кући окупи се око стотинак гостију. Заслужио је то Вито јер је увек помагао свима којима је помоћ била потребна.
https://www.youtube.com/watch?v=C-2aBOSCiN8Аутор Мирослав Весовић
