Најстарији овчар златиборског краја (видео)

Срећко Ковачевић рођен је у Доброселици 1927. године, у кући која се и данас налази у центру села у близини цркве. Још као дете волео је сточарство - овце и говеда. Имао је пет година када је почео да чува јагњад. Родитељи су му дозволили јер су јагњад била лакша за чување. То је био почетак његовог бављења сточарством. Завршио је четири разреда основне школе.

„Морао сам по некад да чувам изутра од седам до осам сати, па кад чујем школско звоно, ја трчим у школу. Стока је морала да се чува, није као данас. Има електрична чобаница и лако је чувати,“ прича Срећко.

У војску је отишао 1944. године, прво у Сињ на обуку, па онда у прекоманду у Бихаћ. По повратку из армије наставља да ради све сељачке послове, од земљорадње па до сточарства. Радио је по потреби. Ако данас нема косидбе и копања, онда иде те чува стоку. И обратно.

„Радило се све ручно и опет се све стизало“, наставља причу деда Срећко. „Биле су мобе, данас помогнем ја њему, сутра он мени и све стигнемо. Било је онда и народа, а данас је све другачије“.

Срећко има коњче које се зове Ласта. Она га сваке године после Младенаца однесе у планину где се налази катун. Ту борави до Ђурђевдана чувајући своја стада. Борави сам и сам спрема храну: пече хлеб, кува јело и чим спреми доручак, одмах размишља шта ће за ручак, па онда за вечеру и тако редом. Неко му и сврати, али ретко се то деси, углавном ловци кад крену у лов.

Данас Срећко живи на Водицама са сином и његовом породицом. И поред тога што „тера“ 92. годину, он и даље чува своја бела стада. Изјутра у седам сати крене у брдо звано Карановац и буде до подне. Обавезно понесе штап и флашицу са водом. Има 18 оваца и 10 јагњића.

„Кад пођем на брдо, ја понесем телефн, наочаре, кишобран, новине и столицу. Кад се овце умире, седнем и узмем новине, па иако су старе ја их читам. Не могу да седим, а да ништа не радим“.

Поштo је кренула сезона брања лековитог биља, чувајући стадо он бере и чајеве. Тако је сакупљао траву иву, па мајчину душицу, хајдучку траву, а брао је и зову. Све он то лепо осуши и зими пије као чајеве.

Поподне се врати кући да мало одмори, па опет у три сата креће на Карановац са својим белим бравима. И тако сваки дан. Политика га не занима, ал' воли да зна шта се дешава у свету. За бољи живот не зна и може се рећи да је задовољан досадашњим животом.

„Битно је да људи раде и да се слажу“, поручује Срећко, „јер то је најважније у животу. Где нема слоге и љубави, нема ни напретка“, завршава своју причу деда Срећко.

Аутор: Мирослав Весовић