Данас 6.јануара православна црква и њени верници обележавају Бадњи дан. Бадњи дан претходи најрадоснијем хришћанском празнику – Божићу, а прате га моногобројни обичаји.
Бадњи дан је најбогатији хришћански празник што се тиче наших народних веровања и обичаја. Име је добио по бадњаку који тај дан уносимо у наше домове. Устаљен је обичај да се на овај дан породица окупи за посном трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
СТАРО ПОРЕКЛО ОБИЧАЈА
Многи обичаји везани за Бадњи дан сасвим су пагански, а црква им је касније дала хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и још увек их одржавају.
За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Везује се за словенско божанство Световида.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. То је средишњи елемент симболике рађања новог сунца јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацаних у небо су најављивале много рода и приноса.
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца.
Пре сечења се дрвету назове „добро јутро“, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па онај који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи“ тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Када домаћин донесе бадњак, оставља га поред улазних врата, а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља, према обичају, на огњиште.
После доношења бадњака коље се печеница (понегде се коље или „утуче“ на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.
УНОШЕЊЕ БАДЊАКА И СЛАМЕ
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипају се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају „Ко је?“ одговара „Бадњак вам долази у кућу“. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори „Добро вече бадњаче!“. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу и поздравља укућане речима „Срећно вам Бадње вече“, на шта га укућани отпоздрављају са „Бог ти добро дао и среће имао“, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Орахе који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се, према старом обичају, служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су наши стари и обавијали воћке да би боље родиле.
ПАЉЕЊЕ БАДЊАКА
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу − китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом...
Обичај налагања бадњака на ватру веома је стар. Деца „џарају“ ватру, односно гранчицама распаљују ватру изазивајући прегршт варница и искри говорећи „колико искрица толико парица, пилића, кошница...“ набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори „Добро вече, честити ви и бадње вече“, а укућани одговарају „Добро вече, честити ви и ваша печеница“.
По завршетку, домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.
БАДЊАЧКИ КОЛАЧ
Божићни колач, познат под различитим називима, домаћица је месила рано ујутру на Бадњи дан, а некад му је приписивана посебна моћ.
Негде се на Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и намазана медом.
БАДЊА ВЕЧЕРА
Слама која се уноси у кућу, обедовање на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују „домаћи“ или „домаћи покојници“ или „домаћи духови“. Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да их не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси, па се чак и не чисти по кући.
БДЕЊЕ
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди.
ОПРАШТАЊЕ
Према обичају, онај ко се током године са неким завадио, на Бадњи дан са њим треба да се помири.
САВРЕМЕНО ОБЕЛЕЖАВАЊЕ БАДЊЕГ ДАНА
У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику.
У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна, али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.
Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.
Извор: Новости
Фото: Shutterstock
