Небојша Ђурановић живи и ствара у Београду, где је 1998. године дипломирао на Факултетеу Примењених уметности и дизајна у класи професора Растка Ћирића. Члан је Сликарско-графичке секције УЛУПУДС-а и учесник је бројних самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству. Ове године учествовао је у сазиву Међународног симпозијума Ђорђа Вукадиновића, а о његовом сликарском раду писали су многи еминентни историчари уметности, сликари, и песници.
Један од овогодишњих учесника Међународног арт симпозијума Ђорђа Вукадиновића, био је и академски сликар Небојша Ђурановић из Београда. Занимљиво је рећи да се у његовој богатој биографији понекад, понегде провуче, за Чајетинце занимљив податак, а то је да су Небојшини корени по оцу у златиборском селу Мачкат.
"Моја бака по тати је Симић и они су из Мачката и овде се осећам посебно, као да сам дошао кући. Сигурно је да емоције утичу на рад и да сам овим доласком на Златибор веома инспирисан, што се види и на сликама", каже Небојша Ђурановић, академски сликар.
Ђурановић живи и ствара у Београду, где је 1998. године дипломирао на Факултетеу Примењених уметности и дизајна у класи професора Растка Ћирића. Члан је Сликарско-графичке секције УЛУПУДС-а и учесник је бројних самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству. Мотиви пре овг циклуса били су разнолики и инспиративни.
"Пре десет година сам имао изложбу у галерији Радио Телевизије Србије и тада су мотиви били искључиво портрети и женско тело. Изложба се звала "Хроника тела", објављена је монографија и то је била велика промоција и мог сликарства задњих 20 година и тог жанра. А онда сам у задњих неколико година почео да сликам искључиво историјске композиције, тако да се налазим на више јавних места. Радио сам и за музеј Националног ослобођења у Скопљу".
О Симпозијуму и уопште о учешћу на сликарским колонијама, Ђурановић каже да је инспиративно јер се ту срећу уметници различитих поетика, карактера, емоција и да се та размена енергије не може ни са чим упоредити.
"30% људи се овде не познају и први пут се виде. Живе у различитим земљама и говоре различитим језицима и то је увек шокантно за све нас. Наредног дана се адаптирамо, почињемо да се дружимо и онда причамо о томе да нам је жао да се разиђемо, остали би још мало да се дружимо".
О његовом раду писали су многи еминентни историчари уметности, сликари, али и песници. Никола Кусовац можда је најбоље зашао у срж стваралаштва овог сликара, написавши: „Био је и остао изразити носталгичар, уметник који непрестано трага за оним тананим вибрацијама устрепталих осећања који се јављају у сусрету са лепотом сваке врсте, од лепоте младости до лепоте емоција што се јављају пред делима великих мајстора кичице или под утицајем узаврелих патриотских осећања при спознаји витешке прошлости сопственог народа. Укратко, он јесте пркосни традиционалиста новог кова, истанчаног укуса и особеног сензибилитета.“
