Од вајкада су у златиборском крају постојале рабаџије. Без њих се никако није могао замислити улазак у шуму, без доброг пара волова и добре запреге. Побратими Милојко и Милан су једни од ретких људи који се још увек баве овим послом.
Тог фебруарског дана 1953. године била је јака зима у Стублу, незапамћена за то време. Поред огњишта, на сламарици, родио се Милојко Удовичић. Била је стара кућа од брвана са малим прозорчићима и веригама изнад огњишта. За грејање се користила земљана фуруна која је грејала собу где се спавало. У тој кући, само мало прерађеној Милојко и данас живи. Удовац је, али се не предаје. Деца и унуци му повремено долазе, бар једном седмично. Обилазе га редовно. Има још два брата, који живе на истом имању. Сви они имају један заједнички надимак – Шиш, али се Милојко највише креће, тако да њега највише и познају. Милојко Удовичић звани Шиш један је од најстаријих рабаџија у нашем крају.
„Рабаџија је један мученик“, прича нам Милојко, „али је већи мајстор него шофер. Шофер упали камион и тера, а рабаџија мора и да покреће и да управља, јер са воловима треба знати радити“. А Милојко управо то и зна. Почео је да ради овај посао уз оца од своје дванаесте године. Помажући му он је овај посао заволео, чак га је отац слао и самог са неким другим људима да им помаже. Цео живот се бави овим послом. Гајио је доста волова и доста их је променио. Поред волова имао је и коње, а и данас има једног којег је купио у Сјеници, зато што воли коње, а и због традиције.
„Како кажу стари: Не јаше онај што има, него онај што је научио. Тако и ја хоћу некад да јашем, некад да се возам. Сваки дан му дајем по мало сјена, жита и шећера, док снег окопни па ћемо се дружити по ливадама уз волове. Коњ се зове Смокин и стар је две године“.
Што се Милојка тиче, њега и његову породицу је одгајила запрега. Отац је само то радио, тако одгајао децу, школовао и упутио на даљи пут. И зато је Милојко наставио ту традицију, јер је радећи са оцем, остало на њему да он то настави.
„Са воловима сам претежно у шуми, вучем балване мада радим и друге послове: вучем дрва за огрев, вучем ђубре, орем. Имам побратима Милана Дидановића – Креју, с којим се не раздвајам. Сваки дан смо у шуми, мучимо се, крећемо изјутра рано, у четири сата, смрзнемо се, па и покиснемо. Имамо сланине, 'леба и сира, па кад се одледи ми то једемо. Понесемо мало ракије, што ја кажем да је инфузија, те нас то мало окрепи. Увече дођемо кући, откравимо се, па онда наставимо опет сутра“.
Шта год зафали у нашој околини највише зову Шиша и Креју. Креја је Шишов побратим, заједно се баве овим послом. Не раздвајају се и готово.
“Рабаџија сам од основне школе, то ми је занат, али радим и све остале сеоске послове“, каже Милан звани Креја. „Са Шишом радим по шуми има сигурно 20 година, а и побратими смо. Увек смо заједно, вала само што не спавамо заједно. Од послова још вршим поткивање волова мени, Шишу и још неким људима“.
Милан ради овај посао јер га воли. До сада је променио 16 пари волова и има слике свих њих од почетка до данас.
„Највише волим кад су једначити волови, они су најбољи за рад и најбоље вуку. Рабаџија се везује за своје волове и када прода добар пар буде му жао“.
Они помажу људима кад им нешто зафали: узору врт, дотерају двоја, троја кола дрва, превуку плашће, преору врт и слично. Поред послова са запрегом, раде и многе друге послове по селу.
„ Кољемо свиње и браве, преживљава се, радимо и с' моторком сечемо дрва, сечемо шуму, и тако...“, додаје Креја.
У међувремену Шиш се бави ловом и певањем. Има своју изворно певачку групу која се зове „Торник“. Певају на свакој манифестацији на коју их позову, од Сарајева до Нове Вароши, Шумадије и целе наше чајетинске општине. Пева и са братом Стојаном песме извика, са којим такође наступа на разним такмичењима.
„Немам слобдног дана, увек нешто радим. Док положим стоци, нацепам дрва, донесем воде – дан прошао. И тако дан за даном, године пролазе, а оно што мора да дође једнога дана... Доћи ће“, завршава причу Милојко.
https://www.youtube.com/watch?v=bpBVf5s0T7k&feature=youtu.be
Мирослав Весовић
