Необична судбина Златиборца који је постао стручњак светског гласа

Не би се Петар Ј. Грбовић (48) смео заклети да би електротехнику изабрао за животни позив, још мање да би данас био то што јесте - стручњак светског гласа, да је у његовој кући на Златибору уместо петролејке жиже горела сијалица, бар она мала од 60 свећа...

Беше то оних тешких, дечачких, сиротињских дана кад су сви око њега имали струју, а он, сиротан, није.

Први сан

Ето Петра данас на универзитету у Инзбруку са титулом доктора техничких наука, редован је професор. Наумиле универзитетске власти у Тиролу да оснују катедру за енергетску електронику, па тај подухват повериле Златиборцу. Очекују од њега да од студената произведе добре инжењере и докторе техничких наука. Наду да ће са његове катедре проистећи врхунски кадрови у њега полаже и компанија "Инфинеон Тецхнологиес Аустриа АГ" која је спонзор лабораторије коју ће Петар водити. Нису му узели за минус што још не говори немачки, занемарљиво је то наспрам знања и искуства које Србин има. Њима Петар Грбовић за науку, нама за наук.

Једанаест година је имао кад му је преминуо отац Јован. Остао је са мајком Стојком, неписменом сељанком, која га је подизала без икаквих прихода, у трошној кући без струје, окруженој другим које су биле електрификоване. После очеве смрти он и мајка осмелили су се да граде нову кућу. И оно мало чега су имали одрицали су се зарад материјала. Памти Петар да је морао да прода пар добрих волова да би укровио дом. Када су жице са бандере повезане са његовом кућом заволео је струју, решио да постане електричар. Успут је спознао лепоте и дражи радио-технике и електронике. Док су вршњаци играли кликере и јурили лопту, он је слободно време проводио код ТВ мајстора Милијана Павловића и инжењера Гвоздена Зденка Луковића. Скупљао је нова знања и размишљао шта је разлика између једносмерне и наизменичне струје.

- После основне школе и две године усмереног образовања у Чајетини уписао сам средњу електротехничку у Ужицу. Ту сам остварио свој први сан, постао електричар - прича Петар Грбовић.

Исувише га је наука привлачила да би остао само електричар. Уписао је 1991. Технички факултет у Чачку, а три године касније дошао је на ЕТФ у Београд, кренувши од нуле. На катедри за енергетске претвараче и електромоторне погоне дипломирао је 1999. Постао је електроинжењер и исте године уписао магистарске студије на ЕТФ-у. "Сине, што не идеш неђе, видиш да овде немаш шта да радиш", саветовала га је мајка да оде из Србије. "Остајте овде, сунце туђег неба вас неће гријат као што ово грије. Грки су тамо залогаји хљеба", одговарао је Петар, цитирајући познате стихове, верујући у сунце свог неба.

А из њега Петру није прогрејало. Са звањем магистра 2003. отишао је на Нови Зеланд. Радио је у развојном одељењу једне француске компаније. Одатле је прекомандован у Француску, на великој школи у Лилу 2010. је одбранио докторску дисертацију, и досањао још један сан, да буде и доктор техничких наука. Одмах после се преселио у Немачку где је радио за неколико светских компанија. Јуна 2018. добио је позив универзитета у Тиролу.

Радио све

Енергетска електроника је област електротехнике која се бави претварањем електричне снаге из једног облика у други, без значајних губитака енергије. Данас се енергетска електроника сматра стожером технолошких револуција. Кога год уређаја да се данас дотакнемо, можемо видети траг енергетске електронике. Поверивши ми катедру, Инфинеон и универзитет у Инзбруку су ми указали велико поверење. На мени је да га оправдам - прича Грбовић.

Петар је крајем марта инаугурисан у редовног универзитетског професора. Док су на церемонији причали славопојке о њему сетио се уџерице на Златибору у којој је поникао, петролејке жиже под чијим светлом се инатио да ће постати електричар, старе јакне што су му као сиромаху поклонили да би шта имао да обуче. Ниједну радост детињства за коју га је живот ускратио, ниједну мајчину сузу, није заборавио. Борила се његова стара да му упристоји детињство, али и он њој помагао да јој олакша борбу.

- Кад смо правили кућу, носио сам малтер и помагао мајсторима да уштедимо за неку дневницу. Као средоњошколац сам радио у чајетинској кланици, лепио етикете. Копао сам канале, косио, пластио, нисам се либио ниједног посла. Као студент сам држао часове другим студентима, поправљао телевизоре. Као студент четврте и пете године добио сам стипендију од једне приватне фирме из Београда која је касније финансирала и моје магистарске студије. Део новца сам трошио за школовање, део остављао мајци - вели Петар.

Не заборавља оне који су помогли: Милорада Родића, власника фирме које га је стипендирала, и академика проф. др Слободана Н. Вукосавића, некада ментора, сада пријатеља и колегу.

- Звучи сурово, али мене је немила младост очеличила и научила да не постоји проблем који не може да се реши. Живот је непрестано падање и устајање. Нити човек може бити да не пада, нити сме остати да лежи у блату када падне - вели предавач универзитета у Инзбруку.

Није Грбовићу превише било стало до приче о себи, својим тутулама и научним дометима, зарад публицитета. На једвите јаде пристаде, како рече, из само једног разлога: Да би неко ко се мири са животним недаћама и размишља да пред њима положи оружје видео подстрек да настави даље.

Нови сан

Сада др Грбовић има нови сан: да са Инфинионом и проф. Вукосавићем начини Сабирни центар - ХУБ у Београду, да окупља младе таленте жељне знања и научних изазова, да ради изазовне истраживачке пројекте, да помаже младим колегама као што су некада њему помагали.