На територији Златиборског округа род кромпира ове године смањен је за 50 до 70 посто, чему су допринели пролећни мразеви одмах након садње и суша у летњим месецима. Према речима произвођача, последњих година добити од производње кромпира готово да и нема и на жалост , све је мање домаћинстава који се баве производњом овог поврћа. Велепродајна цена домаћег кромпира могла би се ове сезоне кретати око 50 динара, што ће се одразити и на малопродају, јер ће скупљи бити и кромпир из увоза.
Колико је неизвесно пословати у фабрикама под отвореним небом и живети само од пољопривреде још једном се показало у пракси. Један од највећих произвођача кромпира на подручју Златиборског округа био је Страјин Павловић, мештанин села Сирогојно. Након више од десет година узгоја овог поврћа на површини од 3-5 хектара и услед многобројних неповољних услова, свео је производњу на свега 20 ари.
„Последње три четири године нико кромпир није откупљивао, имао сам по 3-4 тоне и све сам кувао стоци. Тренутно имам две свиње, четворо прасића и шест крава па њима дајем а што се тиче тржишта није се могло продати, нити је цена била добра нити је имало потражње. Очигледно да је рад узалудан. Купујеш гориво, ореш, фрезираш, сејеш, прскаш, браниш од пламењаче и на крају си у минусу“, рекао је Страјин Павловић, пољопривредник.
За живот на селу и бављење пољопривредом каже да се није двоумио али како време пролази његово мишљење се мења и радови на пољопривреди сведени су на минимум.
„Већем узгоју бих се вратио када би била добра цена и загарантована, да знам када посејем кромпир да ће у откупу бити добра цена. Не могу сада никако да се вратим с обзиром да је килограм кромпира 60-70 динара а килограм ђубрива 85. Ту нема никакве добити. И још да нема ни субвенција, народ ништа не би ни држао од стоке, поготово сада када је и сточна храна драстично поскупела“.
Домаћинство Павловић броји шест чланова од чега је троје деце. Савет који добијају од оца јесте да своју срећу и парче хлеба потраже на другом месту, јер сматра да од пољопривреде више неће моћи да се живи пристојно и да је то занимање постало „узалудно“.
Данка Миловановић
