Од почетка цивилизације увек је било појединаца који су путујући тражили бољи живот. Јер, сигуран и сталан посао, стално место боравка за породицу или нешто друго што везује већину људи за места у којима живе, сушта су супротност животу којим битишу ови путници-номади. Такав је и пар из Јужне Америке, Матијас и Алејандра који већ годинама истражују свет, а које је ових дана пут нанео и у Чајетину.
Иако делује да треба доста новца за једно дугачко путовање које води око света, није увек тако, тврде они. Некима у Србији ни 400 евра, на пример, није довољно за летовање у Црној Гори, а некоме је иста сума довољно да пређе 2 континента; све је ствар сагледавања потреба, причају ово двоје добрих студената који су рођени у сиромашном делу Аргентине и Колумбије где и даље траје константна инфлација
А како изгледа путовање које траје годинама? Прва блокада коју људи углавном имају је мисао да не може да се путује без сталног прилива новца. У пракси се показало да је посао у овм случају само варијабилан и привремен, али довољан да обезбеди довољно средстава да се дође до следећег одредишта, где се праве планови за даље.
На које се све начине путује, тешко је дати одговор, јер сваки вид сналажења је укључен, а модерно време и коришћење интернет сајтова попут коучсурфинга или бивелкома… омогућују да се лакше нађе бесплатан смештај. Сајт попут workaway функционише тако што омогућава путнику – номаду да своје услуге нуди, на пример, радећи на фарми или помажући у кућним пословима, а све за храну и смештај.
Како обоје наводе, најтеже је начинити први корак, јер је то уједно и одлука о напуштању зоне комфора и свакодневног начина живота, а сама чињеница да се иде у непознато уме да буде тескобна одлука.
А шта је то што их је натерало да наставе са оваквим начином живота који се толико разликује од онога како су пре живели?
Упознали су се када су волонтирали на броду у Танзанији, где су се раздвојили, али судбина их је опет спојила и од тад су решили да заједно путују светом.
Пут са собом носи и ризике и анегдоте, тако се Марку десило да су га опљачкали у земљама источног света а доживео је и претње пушком, али га то није зауставило да иде даље. У Кини се догодила и једна анегдота у тамошњем јавном тоалету који је прављен тако да нема врата и где су ВЦ шоље окренуте да се људи гледају. На питање колико су до сад обишли земаља, одговарају:
Увек сам сматрао да постоје две врсте људи:
Они који причају да ће да ураде ствари и они који их ураде, тако и у овом случају долазимо до закључка да је увек битно начинити први и мали корак, јел свако веће остварење је кренуло малом кораком а овако они деле савет како га начинити
Када све сагледамо, на крају не можемо а да се не сложимо да је номадски живот умногоме различит од онога како већина људи живи данас. То је живот са мноштвом одрицања и ризиика, али исто тако и са искуством које не може да се опише речима док се не доживи, са успонима и падовима, али и са потпуном слободом, без свакодневних обавеза. Засигурно, тај начин живота није за свакога, али само они храбри који се усуде да закораче ногом у свет искусиће друго значење живота. И када се врате, више никада неће бити исти, јер су осетили укус слободе након којег је тешко повиновати се старим обавезама које су некада сматрали нормалним. Такво је искуство које нам је пренео овај пар из Јужне Америке, а који је већ после овог разговора кренуо на ново место, јер у новом дану су већ на другој локацији, а друга локација доноси и нову авантуру.
Аутор: Давид Колаковић
