Дејан Ристић, српски историчар, преводилац, сценариста и стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем, био је синоћ гост Храма Светог преображења Господњег на Златибору. Пред пажљивом публиком излагао је о важности културног наслеђа и идентитета.
https://www.youtube.com/watch?v=v2-7N8Ogtk4&ab_channel=TV%C4%8CajetinaПитање очувања културног наслеђа и идентитета је болна тема са којом се суочавамо и на почетку 21. века. Поставља се питање колико је сам српски народ свестан атака који се континуирано врши на наш национални идентитет, и у којој мери?
"Наталожено је пуно проблема и врло често нас ухвати и паника. Одакле кренути? Неки проблеми су акутни и морају се хитно решавати јер су само врх леденог брега, па кад решите њих схватите да се испод налазе много сложенији, опаснији, и слично. Или, проблеми који су истовремени, симултани: Косово и Меотхија, Црна Гора, Македонија, и Федерација БиХ, и Хрватска,,,, тај атак на наше културно наслеђе. Наша недовољна утемељеност у знању и вештинама , све то и те како утиче на стање у којем се налазимо као друштво, као нација, као појединци - на крају крајева, јер свако друштво и нацију чине појединци. То смо ми", рекао је за "Златинбор прес" Дејан Ристић, историчар.
Проблем којег Срби нису сасвим свесни јесте и у деценијском пребацивању кривице на друге, негирању сопствене одговорности због нечињења и непредузимања преко потребних корака у грађењу сопствене боље "судбине". Да ли ћемо и даље све посматрати са дистанце или учествовати у заштити свог културног наслеђа, а самим тим и идентитета, зависи искључиво од нас, наглашава Ристић. Уколико ми не станемо у њихову одбрану, нико други то неће урадити. А културно наслеђе које се једном уништи, не може се наследити и изгубљено је заувек. У свему томе велику улогу има породица.
"Чини ми се - а сад не говорим само као историчар већ и као родитељ, пуно тога зависи од нас родитеља. Да ли ћемо родитељство манифестовати само у том биолошком смислу, у смислу: родио сам, или ћемо бити истински родитељи тиме што ћемо се бавити својом децом и усадити у њих, у том најмлађем узрасту, основна знања, вештине, вредносни систем, на који ће се касније надоградити просветни систем : основна, средња школа, факултет. Уколико ми очекујемо да неко други васпитава и образује нашу децу, па која је онда моја улога као родитеља? Често чујемо када на те теме разговарамо: е, па, то нисам учио у школи. Па, не учи се све у школи; нешто се учи и у породици. Нешто се учи кроз путовања, кроз посете установама културе, кроз конзумацију дела савременог стваралаштва, дакле добри филмови, концерти, изложбе, савремену књижевност...", истиче Ристић.
Србија је земља са богатим културним наслеђем које подразумева материјално и нематеријално богатство као што су вредне грађевине, споменици културе, вредни рукописи, обичаји, веровања... На жалост, сама држава Србија нема националну стратегију развоја културе јер је не препознаје као стратешки битну, идентитетску област, рекао је Ристић . Очување тог блага могуће је истинским интересовањем, одговорноишћу и родољубљем у најчистијем смислу сваког појединца.
Мирјана Ранковић Луковић
