Због растућих трошкова живота, све више пензионера принуђено је да поново заснује радни однос. Према званичним подацима, таквих је око 42.000, али су процене да је запослених пензионера много више. Главни разлог су ниске пензије. Око 60 одсто пензионера прима месечно између 15.000 и 20.000 динара.
За 35 година радног стажа у служби кућне неге и лечења, Радмила Врањевац зарадила је пензију од непуних 36.000 динара.
„Сад ми је пензија 35.778 динара. Ја сам крива, била сам трудна са другим дететом када је требало да дам државни испит, супруг није дао и остала сам без тог државног испита, зато ми је пензија мања“, каже Радмила Врањевац.
Када плати рачуне, лекове и терапију, за живот јој, каже, остане највише 13.000 динара.
„И да не радим приватно, оно што ја могу да урадим било би јако тешко, а имам осморо унучади од два сина, а ја сам одрасла без баке и деке па ми је задовољство да могу да им пружим нешто, новчано није потребно јер деца имају. Али знате, заболи ако не могу да пружим барем за рођендан, за толико увек склоним“, додаје Радмила.
Многи су се одрекли и дружења у Удружењу пензионера где су долазили да убију самоћу, попију кафу или да се ошишају за 150 динара.
„Некад је било 1.000 пензионера који су плаћали чланарину, сада има ове године само 420 пензионера који су платили чланарину. Људи кажу то је скупо, то је пуно, немамо 400 динара. Моја пензија је 20.000 динара, ја морам да купим огрев, морам да помогнем унуке, знате како већ то иде. Када је Влада објавила ваучере, сви су хтели у неку бању, ми не можемо да идемо, то је јако скупо, немамо од чега да платимо, али тај ваучер од 15.000 много им је значио“, наводи Зорица Стајић из Удружења пензионера Земун.
Због економске кризе и раста цена, пензија све теже покрива трошкове, па је приметан пораст броја најстаријих који долазе по оброк из Солидарне кухиње.
„Људе је срамота што су у стању намаштине. Не би требало да их буде, али јесте и сад од пензионера који нам иако ми не тражимо никоме доносе своје рачуне за лекове или оправдање од доктора. Просто људи доносе зато што осећају да су они криви за то и мисле да треба да имају оправдање“, истиче Александар Врачарић из Солидарне кухиње.
Неки из задовољства, а већина из нужде наставља да ради и по одласку у пензију.
„Имам утисак да све већи број пензионера ради. Пензије све више заостају за просечним платама, а ни просечне плате нису богзна шта. Више од 60 посто свих пензионера прима пензију нижу од просечне, а просечна је 30.900 динара. Па како ако немају, ако их двоје у кући не прима пензију или ако немају подршку деце, веома се тешко живи с тим пензијама“, наглашава Надежда Сатарић из НВО „Снага пријатељства Амити“.
Пољопривредне пензије су још мање, непуних 13.000 динара. Старе на селу спасава то што, док могу, обрађују имање и чувају стоку, живе од плодова свог рада. Најтеже је онима који немају никаква примања.
Многи не могу да остваре ни право на социјалну помоћ, јер, на пример, имају земљу коју, ако су изнемогли, не могу ни да обрађују.
