У оквиру „Чиготиног“ летњег програма „И ТО СМО МИ“ синоћ је на Златибору представљена прва збирка песама Марије Вуловић, „ОДМРЕЖАВАЊЕ“. Књига ове чајетинске песникиње већ је изазвала велико интресовање код читалачке публике, о чему најбоље говори пуна сала Специјалне библиотеке Чигота.
У срцу песникиња, што понекад значи и одувек песникиња, Марија Вуловић је, што се тиче читалачке публике, дуго чекала да то своје лице ода јавности. Јер, њена поезија је таква да се чита са радозналим нестрпљењем и са жељом за још. Теме су актуелне, урбане, социјалне, психолошке, и такве да нам не дозвољавају да заборавимо оно што не би смело бити бачено у запећак на неком вишем нивоу, али и на интимном плану, јер у многим песмама сусрешћемо негде и сами себе.
"Захваљујући неким пријатељима из младости, пре свега мојој другаpици новинарки Милени Божовић Манић, ја сам некако закорачила озбиљније у целу ову причу кад су ми песме објављене у Књижевним новинама у два наврата. Тада сам схватила да оне имају и неку тежину и вредност и просто мислим да је требало да станем иза тога што пишем.Наравно, кад човек нешто жели онда му Бог пошаље људе, тако кажу Тарабићи, да се то и оствари", рекла је песникиња.
О Маријиним стиховима похвално су говорили Михаило Пантић који је и уредник збирке „Одмрежавање“, професорке Дана Ћирић, Маја Искјердо, као и организаторка ове промоције у Чиготи, професорка Мирјана Црнчевић за коју песникиња каже да јој дугује посебну захвалност.
"Кад сам уписала Гимназију природно-математичког смера, била сам вуковац и доиста нисам размишљала о томе да ћу студирати књижевност. Међутим, професорка Мирјана Црнчевић била је мој први професор књижевности у Гимназији и ја сам за врло кратко време схватила да је књижевност нешто што у мом случају мора да буде позив. За све ове године сам остала сигурна у једно: с књижевношћу је лепше. Постоји ово или оно, али књижевност је насушна потреба, с књижевношћу је живот лепши и прихватљивији - ако ништа друго. Ја изузетно поштујем оне од којих сам учила и ти важни људи на мом животном путу су доиста неко од кога се имало шта научити. И читав живот учим".
Да којим случајем ова збирка није дочекала умрежавање са публиком, можда би „нерођене песме“ Марију заиста у неком погледу „осудиле на смрт“ како је сама поетеса написала у једној од њих. Овако, у свој својој откривеној нагости, одмрежена од свега што би да је омете, „Одмрежавање“ клизи у срца читалаца јер у њему има и хумора, и топлине, поверења у сам живот и посебне наде која нам је насушно потребна када се на пут којим корачамо простре трње.
Мирјана Ранковић Луковић
