Софија Пекић, легенда југословенске и српске кошарке, борави ових дана на Златибору у оквиру програма "Олимпијско срце" за истакнуте спортисте старије од 65 година који организује Олимпијски комитет Србије.
Најбољу генерацију у историји наше женске клупске кошарке чиниле су, уз Софију Пекић, још и Вукица Митић, сестре Вукмировић, Зорица Ђурковић, Наталија Бацановић. Управо на иницијативу Вукице Митић, олимпијка Софија дошла је ове године у Чиготу. Како каже, овај долазак је требало да буде уживање уз своју дугогодишњу другарицу, саиграча и капитена. Међутим, Вукица је ове године умрла после тешке болести и овај Софијин боравак има неку тужнију страну. Златибор је и раније посећивала али само за време припрема.
"Морам да признам да ми је Златибор пре овога био у сећању само као терен где сам имала висинске и то оне тешке, кондиционе припреме пред шампионат. Сад сам први пут на Златибору са циљем да се одморим"
Почела је касно да се бави кошарком. У другом разреду гимназије први пут је отишла на тренинг без неког великог и наглашеног талента али је успела. Освојила је сребро са Европског шампионата 1978. у Пољској и бронзу са ЕШ 1980. у Југославији. Са Црвеном звездом има шест титула првака државе, четири Купа и као круна свега Куп шампиона 1979. Успеси су се низали све до 1985. када је престала да буде активан играч.
"Неко ко има, као што сам ја имала, по три утакмице недељно, па то је свака утакмица један стрес, није ни чудо што страдају органи. Врхунски спорт је изузетно тежак, још сам ја живела у оно време велике Југославије па си требао изборити место да будеш репрезентативац."
Много је било одрицања и доста напора је уложено али су резултати били итекако видљиви, У Москви 1980. године на олимпијским играма освојила је бронзану медаљу, када је била водећи кошгетер Југославије са 20.2 поена по утакмици. На медаљу с једне стране гледа као круну дугогодишњег спортског рада а са друге стране, на начин којим је обезбедила себе у старости.
"Биле су санкције, није била комплетна светска кошаркашка елита. Међутим, квалификације за олимпијаду су нам биле много теже од саме олимпијаде. Изгубили смо у полуфиналу за пола коша а једну од претходних утакмица са драстичном разликом, тако да сам ја једина која није жалила што нисмо финалисти јер би се СССР потрудио па би то можда било 50 разлике. Мени је слађа бронзана медаља него сребрна са великим поразом"
Дуго година након завршетка играчке каријере Софија је радила као педагог у Спортском центру 25.мај а имала је и своју школу кошарке. Златибор се доста променио од њеног последњег доласка али људи су како каже остали исти, баш онакви какве их је и запамтила, гостољубиви и насмејани.
https://www.youtube.com/watch?v=GN9DaBqGG2o&feature=youtu.be
Данка Миловановић
"Морам да признам да ми је Златибор пре овога био у сећању само као терен где сам имала висинске и то оне тешке, кондиционе припреме пред шампионат. Сад сам први пут на Златибору са циљем да се одморим"
Почела је касно да се бави кошарком. У другом разреду гимназије први пут је отишла на тренинг без неког великог и наглашеног талента али је успела. Освојила је сребро са Европског шампионата 1978. у Пољској и бронзу са ЕШ 1980. у Југославији. Са Црвеном звездом има шест титула првака државе, четири Купа и као круна свега Куп шампиона 1979. Успеси су се низали све до 1985. када је престала да буде активан играч.
"Неко ко има, као што сам ја имала, по три утакмице недељно, па то је свака утакмица један стрес, није ни чудо што страдају органи. Врхунски спорт је изузетно тежак, још сам ја живела у оно време велике Југославије па си требао изборити место да будеш репрезентативац."
Много је било одрицања и доста напора је уложено али су резултати били итекако видљиви, У Москви 1980. године на олимпијским играма освојила је бронзану медаљу, када је била водећи кошгетер Југославије са 20.2 поена по утакмици. На медаљу с једне стране гледа као круну дугогодишњег спортског рада а са друге стране, на начин којим је обезбедила себе у старости.
"Биле су санкције, није била комплетна светска кошаркашка елита. Међутим, квалификације за олимпијаду су нам биле много теже од саме олимпијаде. Изгубили смо у полуфиналу за пола коша а једну од претходних утакмица са драстичном разликом, тако да сам ја једина која није жалила што нисмо финалисти јер би се СССР потрудио па би то можда било 50 разлике. Мени је слађа бронзана медаља него сребрна са великим поразом"
Дуго година након завршетка играчке каријере Софија је радила као педагог у Спортском центру 25.мај а имала је и своју школу кошарке. Златибор се доста променио од њеног последњег доласка али људи су како каже остали исти, баш онакви какве их је и запамтила, гостољубиви и насмејани.
https://www.youtube.com/watch?v=GN9DaBqGG2o&feature=youtu.be
Данка Миловановић
