Пројекат Олимпијско срце у којем у Чиготи гостују стари олимпијци и некадашњи истакнути спортисти довео је на Златибор бившег кошаркаша Немању Ђурића и легендарног џудисту Славка Обадова. Овај пројекат има за циљ боравак и рехабилитацију некадашњих олимпијаца Југославије старијих од 65 година у СБ Чигота, којима је то неопходно, што је лепа прилика за подсећање на богате каријере.
Двојица великана у својим спортовима, џуду и кошарци, нису се раније познавала, али су се током 10-дневног боравка на Златибору добро дружили. Обојица хвале услове, особље, климу уз похвале и Олимпијском комитету за покретање овакве акције, а Обадов је раније као фукционер наглашавао да се спортисти пензионери не смеју заборавити:
"Било је прилика да чујемо и такав податак да су сви заборавили неког врхунског спортисту. Ово је нешто још посебно, да спортисти у одређеној старосној доби имају прилику да се прегледају. Право да кажем, мало смо и ми неозбиљни, мислимо да смо ми спортисти од челика па и не водимо рачуна. Код спортске каријере једино што није лепо да се напомене, а мора се напоменути да врхунски спорт оставља одређене здравствене последице. Ја сам мислио да је то само за нас у борилачким спортовима, али сад видим да и сви остали имају проблеме. Само такмичење можда и није толико напорно и ризично колико процес тренинга где се мора подизати максимум да би то могло да се достигне и на такмичењу.Овде смо имали потпуно прилику да прегледамо наше здравствено стање и уколико нешто треба, да се у ових 10 дана нешто ради, а и да се лепо одморимо. Овај пројекат је јако добар, изузетан,"
каже легендарни џудиста, а бивши кошаркаш Црвене звезде и Радничког са Црвеног крста подсећа се услова који су постојали када је средином 20. века почињао спортску каријеру.
"Ја сам почео да се активно бавим спортом давне 1950, играо сам прво фудбал, па одбојку, рукомет и на крају у 19. години сам тек почео да учим кораке у кошарци. Да не спомињем услове које смо ми тада имали, чекање тренинга по хладноћи у капутима и тако даље. Све је то после 1970. почело да буде боље, више новца је ушло, није се играло напољу. Нормално да је све то оставило неке последице, међутим, ја имам 82 године и одлично се осећам,"
поручује Ђурић чија каријера је имала необичан развој, данас тешко замислив, јер је после неколико спортова са кошарком почео у 19. години тако што су га другари из краја одвели на Калемегдан у Звезду која је преко новина тражила високе дечаке за млади тим. Ипак, код црвено – белих је отписан као неталентован, а школски друг Слободан Пива Ивковић, покојни брат чувеног тренера Душана Ивковића, га је довео у Раднички, где је за само годину и по дана постао репрезентативац код професора Александра Николића . Била је то смена генерација и долазак такозваних „Сребрних момака“, освајача првих медаља за југословенску кошарку почевши од европског сребра 1961. у Београду:
"Када се прича о успеху те наше кошарке, морају увек да се спомену изузетни људи чија су имена већ позната – Аца Николић, Небојша Поповић, Радомир Шапер, Бора Станковић који су подигли кошарку после рата и велика је срећа што су они сви били кошаркаши и они су от после рата организовали, сви су они били високи интелектуалци, паметни људи. Они су били део прве генерације која је учествовала и на светским првенствима, а онда је дошла смена и ми смо се појавили нови. Кренуло је добро, прву медаљу југословенски освојили смо у Београду 1961. где сам највиши играч у постави био ја. Иво Данеу је водио игру као плејмејкер, Кораћ је био изузетан стрелац, а ја сам радио тај тежи посао, чувао сам те високе играче, скакао у одбрани. Већ 1963. смо били други на свету, јер смо добили у постави Трајка Рајковића, играча преко два метра висине,"
каже Ђурић, који има још два сребра са светских првенстава (Бразил 1963. и Уругвај 1967), и сребро и бронзу са Европских (1963 Пољска, 1965 Совјетски савез). И Обадов је пионир у освајању медаља јер је достигао прво олимпијско одличје за Југославију у џудо – спорту на Олимпијским играма у Монтреалу 1976. када је освојио бронзу. То му је једна од 11 медаља, поред још неколико петих места на свим великим такмичењима у каријери којом је изузетно задовољан. Како сам каже, постоји жал јер је некада могао боље, а некада освајао медаље иако није био потпуно спреман:
"За мене је та бронза најзначајнија јер олимпијска медаља се највише цени. Оно што се десило на тим Олимпијским играма ми управо даје права да будем поносан јер ја сам направио серију од четири победе које ретко је ко у то време могао сањати. Када сам видео жреб мислио сам да ми неће бити довољно да закачим пиштољ и јатаган да прођем на том такмичењу. Одмах прва борба, добио сам Источног Немца, двоструког првака света и победим га тешко. Друга борба против актулног првака Европе, бацио сам га за 17 секунди, а трећа борба против једног од најбољих џудиста на свету Брајана Џекса. Дакле, очистио сам најквалитетније џудисте света у то време сем Јапанца који је био са друге стране. Е сад, био сам на три Олимпијаде, највећа моја болест су Руси, и да ли због психолошког момента или због још нечег, сва три пута сам само од Руса губио. Све остало са друге стране струњаче сам побеђивао. Тако сам дошао до ситуације да будем једном пети, једном седми и да узмем ту бронзану медаљу,"
истиче 70-огодишњи Новосађанин, док му његов нови залтиборски пријатељ у шали поручује да се пријави за такмичење ветерана и како каже “нађе неког Руса и омлати га на брзину“ да му буде лакше. Сам Ђурић учествовао је у побеђивању некада великих кошаркашких земаља Бугарске, Мађарске, Чехословачке, али и увек јаких Италијана и Француза, док је најпоноснији на победе против Американаца и Руса, којима је успео да убаци преко 30 поена на једном мечу. У отварању пута за касније легендарне југословенске генерације, ниски центар истиче да је велики удео био тренера Николића и најбољег стрелца Радивоја Кораћа:
"Једноставно, Николић је био извандредан тренер и педагог, предавао је кошарку на ДИФу. И појавио се један изузетан стрелац. Невероватно је какав је осећај за кош имао. Био је нижи од мене, а ја да бих скинуо лопту у нападу да бих дао кош, ја морам једно три пута да скочим, четири лакта да поделим да бих се изборио за лопту... А он онако риђ, да не кажем никакав, како се постави, лопта њему право у руке. То је било урођено, нешто невероватно."
Двојица бивших спортиста поделили су успомене са великих такмичења, нарочито Олимпијских игара као највећег спортског догађаја:
"Бити у једном моменту у једном олимпијском селу и шетати се поред таквих спортских величина, то ретко ком човеку, па и спортисти се пружа шанса у животу. Ја сам на Олимпијским играма у Минхену 1972. године био веома близу тада легендарног Марка Шпица, који је на једно 20 метара свако јутро устајао, а у то време је освајао и до шест, седам златних олимпијских медаља. Видети најбоље спортисте на свету који имају и неке своје деформитете, ја мислим да је то посебна привилегија. У Минхену су довели шампионе па сам срео Џесија Овенса, Џонија Вајсмилера, Абебе Бикилу, Вилму Рудолф... То се уреже у сећање и то је нешто најпоносније што један спортиста доживи тих неких скоро месец дана,"
каже мајстор са татамија док његов колега са кошаркашког паркета признаје да није био претерано еуфоричан:
"Ја нисам толико умео да уживам у свему томе, ја сам кошарку схватао као посао. Дођем ја рецимо из Рио де Жанеира са светског првенства, а моја сестра сва темпераментна, пита ме како је било тамо. Ја одговарам: „Добро“. Потом ме пита како сам се провео, ја опет: „Па добро“. А она ми одговара: „Кретену један, како је теби Бог дао да тако нешто доживиш, а не умеш ништда да испричаш!“
Обадов и Ђурић су део друге смене гостију Чиготе у оквиру пројекта Олимпијско срце после бивших рукометашшица Ане Гојнић и Радмиле Марковић. Нова тандем спортиста на Златибор стиже у суботу, 19. маја што ће бити прилика за још занимљивих спортских прича.
https://www.youtube.com/watch?v=ePyj7uim4boМ. Ј.
