"Олимпијско срце": Веслач Милорад Станулов (видео)

Освајач две олимпијске медаље у веслању Милорад Станулов борави на Златибору у оквиру пројекта „Олимпијско срце“ за истакнуте спортисте старије од 65 година који организује Олимпијски комитет Србије.

Сребро и бронза са Олимпијских игара обележиле су веслачку каријеру Милорада Станулова. Захваљујући тим успесима нашао се у програму „Олимпијско срце“ заједно са пријатељем из спортских дана боксером Слободаном Качарем. Златибор је и раније посећивао у оквиру пословних семинара пре 20ак година:

„Поред тих обавеза на симпозијумима и предавања, ми смо користили време да шетамо по Златибору, по околним брдима, до Споменика. Годинама нисам долазио, и сад кад сам дошао и почео да шетам, изненадио сам се колико се изградило,“

Златибор није био база за тренирање Станулову, за разлику од родног Зрењанина где је на Бегеју и почео да се бави веслањем као гимназијалац.

„У основној школи сам се више бавио кошарком, и мало рукометом. Кад сам прешао у гимназију, један колега из разреда је тренирао веслање и интересантно је да нас је све мушкарце одвео на веслање. Нас четворица смо се задржали, имали смо чак и резредни четверац. С обзиром да смо сви били одлични ђаци, нама је професор физичког допуштао да уместо часа физичког, одемо на тренинг. Пошто је гимназија била на 600 метара низводно од клуба, онда би ми отишли за време одмора, пресвукли се, сели у чамац, довеслали до гимназије, да види професор да смо поштени и да смо дошли на тренинг и вратили се назад. То су неке лепе успомене, данас се то не би догодило у средњим школама, с обзиром какви су све односи ученика и обавезе професора према ученицима,“

Дипломирани економиста је и после спортске каријере остао у форми, а у Чиготи редовно користи базен и шета по златиборским брдима.

„Ја кад кажем људима да сада имам исту телесну тежину као када сам изашао из чамца, питају се како. Али, лако је то. Атрофирали су мало мишићи, мало се стомачни део раширио, али то је то. Значи, ја водим неки уредан живот, на који сам навикао кроз бављење спортом, нема неких екстрема, ни у јелу ни у пићу, ни у неким другим стварима. Већ годину дана сам у пензији, не радим, имам слободног времена и нормално живим.“

каже Станулов који је први запажен успех остварио на Светском првенству 1978. освојивши бронзу. У пару са Зораном Панчићем освојио је сребро на Олимпијским играма у Москви 1980 и бронзу на Играма у Лос Анђелесу 1984, и нада се новим олимпијским медаљама у веслању.

 „Ја сам 12 година био у репрезентацији, у једно време када је југословенско веслање било у успону. Познато је да смо у Москви урадили велику ствар, Зоран и ја смо били други у дубл скулу, Целент и Мргуљаш су са Рејићем били трећи у двојцу са кормиларом и један нас четверац скул је био шести. Од четири посаде, три су биле у финалу, што је био највећи резултат тада за веслање. Ми смо једно време били добри, тренирали, сада су дошле нове генерације, има младих, има медаља у веслању, и на светским и на европским првенствима, и надам се да ће доћи и до олимпијске“.

закључује Станулов и додаје да су гостопримство и услови у Чиготи изванредни, а у оквиру програма „Олимпијско срце“ пре њега је био још један веслач – Предраг Савић.