У златиборском селу Трипкови, у засеоку Ливаде живи Миломир Вермезовић, песник наивац, заљубљеник у село у природу. У последње две године написао је око хиљаду песама.
Може се рећи да је он урбани сељак, човек који бекством у свет књижевности и поезије доводи себе у стање несвакидашњег начина живота. Маштар, боем, љубитељ филма, музике и књижевности, Миломир Вермезовић из Трипкове је човек који још увек покушава да пронађе пут ка смислу и суштини живота. Један од тих начина је поезија којом је почео да се бави јошу у основној школи. Видео је да му стих иде од руке, па је тако почео и да се изражава. Свој дар је поткрепљивао свакодневним читањем и на тај начин обогаћивао свој фонд речи.
„Тематски моја поезија иде од љубавне, мисаоне, па све до сатиричне, која је најзаступљенија у мом опусу“ објашњава нам Миломир. „У периоду мојих раних двадесетих година живота читао сам годишње и до 100 књига различитих жанрова, што је утицало на широк дијапазон различитих тема и мој песнички изражај“.
С' обзиром да до сада није објавио ни једну збирку песама (а има око 5 000 песама), појавом друштвених мрежа пружила му се шанса да његове песме допру до великог броја читалаца и љубитеља писане речи. Коментари су углавном позитивни и јављају му се људи управо из његове бранше који га охрабрују да настави истим темпом и да покуша објавити нешто од тога. Само прошле године Миломир је написао око 500 песама.
Тамо где се рађа зора,
у подножју Златибора,
и где пасе стадо бело,
ту је моје родно село.
Тамо где се српство чува,
ракијица мека кува,
и где људи живе згодно,
ту је моје село родно.
„Бавим се ратарством, воћарством и сточарством, од тога и живим. Да бих допунио кућни буџет повремено радим приватно грађевинске послове или помажем комшијама. Колико имам, мени је довољно и свој сам газда“.
Живот на селу је у неку руку леп, али и мукотрпан. Није се оженио јер воли самотњачки начин живота и бежи од брачне одговорности, мада још увек није рекао последњу реч.
„Било је много девојака и много љубавних веза. Све су биле бурне и краткотрајне. О тим стварима сам и писао у својој поезији, а и једна песма говори о томе“.
Не треба песнику заносна бринета,
која је обишла скоро пола света,
па на селу неће нипошто да живи,
јер не воли крушке, већ манго и киви.
Обожава шкампе, јастоге и дагње,
а ја могу само понудит' јој јагње.
Узалуд сам шљиве купио и трес'о,
кад не пије љуту, већ кратки еспресо.
Мени треба жена, чиста попут сузе,
да ми пасуљ скува и краву помузе.
Најчешће питање за песника је како долази до инспирације и надахнућа. Миломир је проналази практично у свему. Живот је сам по себи неисцрпна и бескрајна инспирација. Труди се да тешка животна и филозофска питања објасни на што једноставнији начин, што му полази за руком. Већина познавалаца поезије и књижевности сматра да он то ради на јединствен и оригиналан начин, а све то преко писане речи.
„Кажу ми да су емоције оно најлепше у мојим песмама, да сам једна топла душа и да сам то уткао у све моје песме. И да су моје животне истине, које кроз поезију описујем апсолутно тачне и животно потврђене“.
Храброст није храброст, све док има страха,
борићу се са њим до последњег даха.
Уметник без маште, птица је без крила,
зато сам и пост'о поета од стила.
Лењост троши душу, као рђа гвожђе,
засадићу зато купину и грожђе.
А буде ли хтела у том' да ме прати,
на јесен ћу вином са њом наздрављати.
„Дешава се да ми људи и наруче песме. То иде јако тешко, јер морам да уђем у њихов унутрашњи свет и њихов живот. Некад је писање песме теже него копање канала, нарочито када писац тежи перфекцији. Тежим томе да моја поезија не буде банална, већ да допре до сваког читаоца и старог и младог“, завршава нам своју причу Миломир.
Ненадмашни, јединствени Ноле,
идол ђака из основне школе,
понос сваког Србина одавно,
има име познато и славно.
Представљаш нас у најлепшем светлу,
А при том' си најбољи на свету!
Зато краљу, теби капа доле!
Живео нам сто година, Ноле!!!
https://www.youtube.com/watch?v=t_DROl0v0ro&feature=youtu.beМирослав Весовић