У Чајетини је синоћ представљена књига "Петља" Дејана Алексића. Овај писац, чије је стваралаштво до сада било посвећено деци, за свај роман првенац намењен старијој читалачкој публици, добио је награду „Милош Црњански“ и награду Народне библиотеке Србије „Владан Десница“ за најбољи роман.
У Библиотеци "Љубиша Р.Ђенић" у Чајетини у преподневним сатима организовано је дружење ђака ОШ „Димитрије Туцовић“ са популарним писцем за децу, краљевчанином Дејаном Алексићем. У вечерњим сатима у истом простору, читаоцима је представљена књига "Петља" , роман првенац овога писца, за који је добио награду „Милош Црњански“ као и награду Народне библиотеке Србије „Владан Десница“ за најбољи роман.
„Морам да истакнем да је овај роман и рад на роману заправо нека врста стваралачког инцидента, јер то није моје доминантно поље стваралачког деловања у књижевности, већ је нека врста покушаја да оно што сам желео да кажем – кажем у формату коме је то одговарајуће, а роман је, по мом мишљењу, најбољи формат да се говори о таквим стварима“.
Роман је писан у првом лицу, али из угла младе бунтовне жене, разапете у свету у којем су пољуљане друштвене вредности и сопствене жеље за самоостварењем. Непристајање да се буде оно што од нас направе други, кажу књижевни критичари, основни је мотивациони покретач поступака главне јунакиње, грађене вештим психолошким поступком писца.
„Дина је јунакиња или анти-јунакиња, дакле главни јунак овог романа, једна релативно млада жена са добрим образовањем и незгодном нарави, будући да је од оних особа, од оних природа које не могу а да не реагују на све оно што средина чини како би нас обликовала. И стално је у том преиспитивању: да ли сам ја оваква зато што је дато да будем таква, или сам оваква зато што ме је окружење и средина таквом учинило“.
У друштвима као што је наше којa су у сталном транзиционом процесу, где се вредносне норме лако окрену у своју супротност, где се изгубе етички оријентири, лако нас учине рањивим, каже писац. Због тога је и избор да пише у првом лицу женског рода имао за циљ да појача глас онога што је требало да буде речено.
„У основи, то је прича о одбрани индивидуалности што је доста тешко у околностима у којима Дина и одраста и живи. С друге стране, она има огромно искуство индивидуалног развоја и кроз формално и неформално образовање, и у тој напетости, у том сталном унутрашњем сукобу, развија се њена потреба да деструктивно делује и на окружење, али и на себе“.
Радња романа простире се у неколико временских равни које се укрштају и преплићу, па је идеја за име књиге проистекла и из тога, као и из другог значења речи петља који се често употребљава како би се за неког објаснило да је имао смелости да нешто учини. Дејан Алексић је, уз своје богато стваралаштво у краћој форми намењеној деци, можемо рећи „имао петљу“ да се на сасвим другачији начин обрати нешто старијој читалачкој публици, због чега смо богатији за једно истински вредно књижевно дело.
