Писац Миомир Петровић одржао је књижевно вече у Чиготи и представио роман Кућа од соли. Осим представљања свог 14. романа, професор и драматург из Београда је углавном млађој публици говорио и о својим почецима, и важним тренуцима у свом стваралаштву.
С обзиром да су деца из Чиготиног програма била већина публике на књижевној вечери, сам писац је осим представљања свог романа говорио и које је стрипове волео и колико је читао у детињству. Златибор је 44. место ван Београда где је промовисан роман Кућа од соли, а Петровић истиче да постоји веће читалачко интересовање ван урбаних центара.
- Од кад радим са Лагуном, последњих 15 година, то јесте нешто што је учестала ствар - динамична промотивна активност ван Београда. За то време примећујем, и то могу други писци да потврде, много веће интересовање и активног, концетрисаног читаоца ван великих центара, можда јер ритам живота обезбеђује неку могућност да се чита. Моја омиљена места су библиотеке, нарочито оне где нисам наступао и најчешће је то неко пријатно изненађење. Тако пре неколико месеци у Рековцу где сам први пут наступао у библиотеци један господин, читалац ветеринар из Крагујевца дошао је аутобусом са нарамком неких мојих књига старих и замолио ме да сваку насловим и посветим једном од чланова његове породице којем је тај роман омиљенији,
каже Петровић, који је рођен 1972. године. За свој 14. роман Кућа од соли, који је такође параисторијски и бави се чињеницама које су се могле догодити, Петровић је добио награду "Лаза Костић" Салона књига у Новом Саду. У жижи романа је мистерија око дела колекције ликовне уметности кнеза Павла Карађорђевића крајем 30их година 20. века. Као и у романима Лисичије лудило и Бакарни бубњеви тема су сликарска дела, што је писцу веома блиско обзиром да му је отац био сликар и професор Градимир Петровић.
- Ја сам одрастао у сликарском атељеу, по музејима и отварањима изложби, иако се сам нисам посветио ликовној уметности, ја сам увек размишљао о ликовним делима као о некој иницијалној каписли за оно што ћу ја касније радити. Ја и пишем мислећи у сликама, и критика и многи моји читаоци говору ту једну доста нејасну реченицу да су моји романи филмични. У том смислу је мени прозор, упризорење важно колико и сликару, али га обрађујем другом дисциплином,
каже некадашњи драматург Атељеа 212 и Народног позоришта у Београду који није први пут на Златибору, али му је ово било прво представљање књиге на овој планини. Тренутно ради као професор Историје сценских уметности и Естетике на Институту за уметничку игру Универзитета Унион у Београду.
