У огранку библиотеке "Љубиша.Р. Ђенић" на Златибору одржано је Вече сећања на Љубомира Симовића. Вече су водиле Мирјана Црнчевић и Љиљана Ракић, а гост је био новинар и песник Зоран Јеремић.
Вече сећања на академика Љубомира Симовића одржано је синоћ у огранку библиотеке "Љубиша.Р. Ђенић" на Златибору. Пред бројном публиком, о писцу је говорио новинар и песник Зоран Јеремић који је имао прилику да у више наврата интервјуише Симовића, али и привилегију да разговара с њим приликом сусрета и боравка на Јеловој Гори.
„Памтићу, пре свега, Љубу по ономе што је он иза себе оставио. Мислим на његово стваралаштво, мислим на његову поезију, на његову прозу, на његове есеје и на његову бритку критичку мисао кад је у питању наша друштвена стварност. Памтићу његову префињену, суптилну дистанцу према стварности која га окружује. Памтићу тај осећај мере који је просто немогуће научити јер је утисак да се Љуба са тим осећајем родио. Био је, пре свега, господствен у свакој прилици, па и у оним у којима је господственост готово немогућа. Он је успео, на непоновљив начин, да у ономе што је говорио, што је писао и што је стварао, прожима време прошло у времену садашњем, а у времену будућем“, каже Јеремић.
Публика је могла да чује и неколико аудио записа са Симовићевих гостовања у радио емисијама, и књижевним вечерима. У једној таквој емисији писац је објаснио разлог за настанак обе драме на тему косовског боја, и изговори део монолога кнегиње Љубице која одговара Вуку Бранковићу на опаску да је Србији боље без Лазара.
Љубомир Симовић је преминуо у априлу месецу ове године. Али, сваки пут када неко окрене страницу било које његове драме, збирке поезије или есеја, демантоваће ту чињеницу јер, напросто, такви писци живе вечно. То су показали и учесници синоћњег омажа посвећеног великом писцу.
