Светски дан поезије прославља се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године. Сврха овог дана ја промоција читања, писања, објављивања и поезије у школству широм света; али и ”давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима” (извод из УНЕСКО извештаја при дефинисању овог дана). "Златибор прес" је пожелео да овај дан посвети писцу родом из Љубиша који је 10 . марта од Удружења књижевника Србије добио Повељу за животно дело. Реч је, а то није непознаница, о Љубивоју Ршумовићу. Поводом ове награде урадили смо интервју са њим.
О једном од најпознатијих песника за децу и одрасле није лако говорити, јер како представити некога ко је најбољи део себе од најраније младости даривао другима? Увек са посебном врстом духовитости, оне из ерског краја где је присутна и поскочица и доскочица, мало лукавство уз које руку под руку иде и наук, али и посебно поштовање према животу са свим његовим завијуцима и окукама који крију питања и одговоре, песник и човек Љубивоје Ршумовић изналазио је речи којима се обраћао невиној дечјој души, а оне су се једноставно уписивале у време, „за вјек и вјеков“.
Требало је осмислити, измашатати, изнаћи времена и енергије (што није увек лако) дасе напише више од 90 дечјих књига, да се измисле тако дивне и поучне, забавне дечјеемисија као што су „Фазони и форе”, „Хиљаду зашто” , „Двоглед”... У један људски живот може да стане пуно тога, доказао је овај песник који није заборавио да у себи, пре свега, сачува дете.
МРЛ: Повеља за животно дело само је, како деца кажу, јагода на врху једне ваљане торте. О томе каква се осећања у моментима њеног примања сабирају у души примаоца, питали смо свог завичајног песника?
Ршум: Ово није ни прва, ни највећа, али је свакако једна од највреднијих ми награда. Додељују је колеге из Удружења књижевника, а ја сам завирио у то Удружење са прве две песме, 1957-ме године. Од тада ми тече и радни, али и књижевни стаж. Ратујем са речима и римама пуних 66 година! Исте године су ми и „Вести“ објавиле једну песму, па сад размишљам да и ја наградим „Вести“ дубоком захвалношћу. Што, ево, сад и чиним!
МРЛ: Оно што писца ових редова још интересује, јесте да ли се Ршум сећа своје прве добијене награде и са каквим емоцијама је примио вест о њој?
Ршум: Била је то награда „Пионирских новина“, претплата на лист и једна графитна оловка са гумицом, јединствена у то време у западној Србији, и шире! Још чувам папир на коме пише: Прима Љубивоје Ршумовић, ученик трећег разреда Основне школе „Славољуб Терзић“ задња пошта ЉУБИШ. Тада нисам знао да ми је ту награду послао лично Душко Радовић, који се те године запослио у „Пионирским новинама“. Много година касније, дружење са Душком је, готово митолошки, одредило моју књижевну биографију!
МРЛ: Општина Чајетина је песнику Љубивоју Ршумовићу доделила награду Витез српске књижевности. Има ли то неки другачији значај, када завичајци испоштују свог писца?
Ршум: Прво сам ја, много пута, испоштовао свој завичај. То сам сматрао, и сматрам, својом дужношћу! А искрено, тај завичеј је колевка из које су се родиле све моје књиге, све телевизијске и радио емисије, све песме које сад деца широм Србије, па и Европе, певају и знају напамет! Те песме су ме, као песника, измислиле! Мада ме је Душко Радовић ухватио у незнању речима „Не знаш ти за кога пишеш“, сад сам сигуран да писањем враћам дуг свом Љубишу, и Златибору! Француз Жан Кокто је написао да су „песници непризнати законодавци света“, па се усуђујем да кажем да смо ја и мој завичај „признали“, и примењујемо у нашем односу, узајамно поштовање!
МРЛ: У чему је тајна не Вашег трајања, већ тога да се нисте уморили, да се идеје и жеље за писањем нису истрошиле?
Ршум: Понекад ми се учини да сам неки свемоћни апарат који пребројава звезде на ведром небу, и скида једну по једну. Берем песме из ваздуха, како је говорила Десанка Максимовић. Ја сам се римовањем заразио пре осамдесет година, и та зараза траје. Не желим да се лечим! Из дечјег: „кажи поњава“ – „поњава“ – „мама ти је дроњава“ родила се песма „Домовина се брани лепотом“! Из дечачких стихова „Златиборе, ти си злато, ја те волим зато!“ родила се књига „Родољубивојеве песме“, која је недавно добила награду „Одзиви Филипу Вишњићу“!
МРЛ:. Деца певају ваше стихове, говоре их, расту и преносе их даље. То је доказ њихове очараности писцем и његовим делом. А шта Вама, за узврат, даје дружење са децом?
Ршум: Свеколика светска невиност, па и лепота, крије се у дечјим напорима да схвате и објасне својим речима свет у коме су се нашли! Из те невиности, опет, рађа се душа спремна да те напоре прихвати и шаље даље. Увек сам се трудио да дорастем до те лепоте. Одрасли нису дорасли деци! То сам себи саопштио као закон! Личност човека се формира до треће године, каже доктор Владета Јеротић. А песник Вилијам Вордсворт први пева да је „Дете отац човека“. Да би, на крају, Душко изрекао „Поштована децо“! Онда мени није било тешко да напишем „Дете треба да посматраш, ал му некој на пут стати! Што га пре човеком сматраш, пре ће човек и постати!“
МРЛ: „Академија Сарадници сунца“ још једна је Ваша оживљена идеја која даје деци простора да , уз дружење и игру са познатим писцима за децу, искажу своју креативност. Део радионица се одвија у Вашем родном Љубишу. Колико Вам значи боравак у месту свог детињства са неким „новим клинцима“ и драгим пријатељима?
Ршум: Повратак у Љубиш је свак пут повратак у Милесин загрљај, у Михаилову придику: „Мој си, али ко зна чи ћеш бити!“ Академија прати „Фондацију Ршум“ коју су основали моји синови, и која ће се старати да се ти загрљаји и придике приме на нове генерације младих људи! (Мрзим речи „новим клинцима“, ваљда зато што је отац клинцима поткивао коњске потковице“!) Драго ми је што су моје колеге и пријатељи пристали да учествују у раду Академије Сарадници сунца, са надом да ће увек имати на уму потребу да се непрестано испитују и формулишу феномени и тајне детињства! Као велики Егзипери, ја захвално, изговарам његове речи „Ја долазим из детињства, тамо је мој завичај!“
МРЛ: За крај овог запиткивања не могу а да не упитам: шта нам ново спремате?
Ршум: Спремам за штампу рукопис „Три јаја на око“. Очекујем да се појави из штампе књига мојих разговора са „људима које срећом срећем“, под називом „Презиме живота“. Мало ли је?
За крај интервјуа пожелели смо Ршуму још доста сунчеве емнергије, да га прелива, испуњава стиховима које ће преносити даље.
Мирјана Ранковић Луковић
