Радован Рајевац, један од најпознатијих златиборских шахиста и члан ШК ''Чигота'', написао је текст о чаролији игре на 64 поља, развоју шаха у Чајетини, знаменитим играчима код нас, као и о својој играчкој каријери
Легенда каже како је велики цар Шерам, кад је научио да игра шах, био усхићен лепотом те игре, те је хтео да награди свог скромног математичара Сеза за његово откриће шаховске табле. Сеза је рекао: “Желим да ми дате за прво поље на табли једно зрно пшенице, за друго поље два зрна, за треће четири, за четврто осам, и тако за свако следеће два пута више зрна, него за претходно поље''. Цар се изненадио скромношћу математичара. Зар само то? ''Нема проблема, добићеш своју врећу пшенице после ручка''. Сеза се насмејао, напустио царске дворе чекајући награду. Царски математичари су рачунали два дана да би добили колико зрна треба предати Сези. Израчунали су да тај број износи: 18.446.744.073.709.551.615. Толико зрна пшенице није било у целој царевини.
О вредностима шаховске игре одавно се зна. Шах развија оперативно памћење, критичко мишљење, осећај за лепо, развија креативност, стратегију, концентрацију, логику, учи стрпљењу, а нарочито је позитиван утицај код деце јер док играју шах развијају обе хемисфере мозга. Наш легендарни шахиста Светозар Глигорић изјавио је да је шах ''борба са самим собом'', што додатно говори о комплексности ове игре.
Први шах сам видео у библиотеци у Чајетини (изрезбарен, леп). Знатно касније као средњошколац почео сам интензивније да се бавим шахом. Неког шаховског узора нисам имао. На шаху сам радио без ичије помоћи. У то време било је доста шаховске литературе: шаховске енциклопедије, шаховски информатор, доста квалитетних књига. По новинама шаховских партија, проблема, студија. На телевизији коментари партија, тако да си сам могао да се усавршаваш.
Титулу мајсторског кандидата сам освојио у Ужицу 1994. године када сам био победник Златиборског округа у шаху за сениоре. На симултанци у хотелу ''Палисад'' победио сам нашег чувеног писца шаховских књига Драгослава Андрића, који ми је на крају партије поклонио своју књигу са посветом. Више пута сам био првак шах клуба, победник меморијала ''Драгутин Станковић'', Златиборског меморијала, био и председник клуба, шаховски судија. Предавао сам шах у основној школи ''Димитрије Туцовић'' у Чајетини ђацима од петог до осмог разреда. Дечаци и девојчице (односно шахисти и шахисткиње) узраста од 11 до 15 година често су били награђивани на првенству региона. Највећи успех ми је победа црним фигурама против велемајстора Владимира Костића. Неке од првих партија шаха у Чајетини одигране су у кројачкој радњи Радише Веланца. Ту смо се окупљали и дружили. Неко је остајао дуже, неко краће, зависно од расположења и стања на табели. Касније Шах клуб ''Златибор'' добија две. просторије у данашњој библиотеци. Од инвентара смо имали: ормаре, столове, столице, шаховске гарнитуре, сатове, телевизор, пећ на лож уље и решо за кување чаја и кафе. Ту смо одржавали клупска првенства и били домаћини екипама из региона. Касније нисмо више могли да користимо те просторије, па смо били принуђени да се селимо од Клуба пензионера до кафане ''Три бора''. Шаховски клуб касније, око 2000. године, мења име у ШК ''Чигота'', које и данас егзистира. Тренутно се такмичимо у Лиги централне Србије, група Запад, и то врло успешно.
Хтео бих да поменем неке од чајетинских шахиста: Веланац, Пековић, др Весовић, Кукањац, Станковић, Мишовић, Веснић, Вирић, С. Весовић, Планић, Вученовић, Јездовић, и од млађих Ђенић и Дабић. Љубав према шаху пренео сам и на своју старију кћерку Хану. На симултанци велемајстора Бранка Дамљановића, која је одржана у ''Чиготи'', Хана је успела да ремизира с овим велемајстором (у то време шампионом државе), што је објављено у тадашњој ''Политици''.
Једанпут сам пошао на испит у Београд. Тада се путовало локалним аутобусом до Ужица, а одатле се хватала веза за Београд. Тако сам и ја кренуо и у аутобусу на радију чуо да у Ужицу почиње шаховски турнир. Нисам се дуго двоумио и одлучио сам да се пријавим на турнир, а за испит има времена. Кад сам увече дошао кући мајка је само рекла: ''Ми се теби надали за два, три дана''.
Цитираћу, на крају, мисао незаборавног светског шампиона Бобија Фишера: ''Шах је живот, кроз партију шаха можете видети све о једном човеку – какав је карактер, могућности, марљивост, способности које има и како кроз тешке ситуације пролази, колико је трпељив и издржљив''.
Р.Рајевац
