Библиотека “Љубиша Р. Ђенић“ синоћ је организовалае предавање „ (Не)заборављени синови Великог рата“ посвећено браћи Ускоковић: ђенералштабном потпуковнику Милану М. Ускоковићу ( 1881-1945) и санитетском пуковнику др Александру М. Ускоковићу ( 1894-1947). Предавање је одржао историчар Славољуб Станковић Тале.
Први свeтски рaт био je први тзв. индустриjaлизoвaни рaт. Збoг oгрoмнoг утицaja кoришћeњa aртиљeриje и других oбликa нaoружaњa кoje свeт дo тaдa ниje видeo, овај рат је убрао нajвeћи дaнaк људских живoтa - дeсeт милиoнa мртвих . Међутим, нису сви у Великом рату погинули од метка. Многи хероји који су преживели рат, много година касније страдали су од једне сасвим другачије врсте оружја, а то је заборав. Таква је била и судбина двојице браће, Милана и Александра Ускоковића, о којима је у библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ говорио Славољуб Станковић Тале.
Свој истраживачки рад у вези са породицом Ускоковић, Станковић, историчар и сарадник Српског биографског речника Матице Српске, објединио је у свом предвању које је настало на основу три научна рада: "Санитетски пуковник др Александар М. Ускоковић", "Два (не)заборављена брата др Милутина М. Ускоковића: ђенералштабни потпуковник Милан М. Ускоковић и санитетски пуковник др Александар М. Ускоковић" и (Не)заборављени синови Великог рата“ Старији брат, Милан М. Ускоковић познат под надимком Црногорац, био је близак Аписов пријатељ, начелник штаба Шумадијске дивизије. Током Великог рата завршио је у немачком заробљеништву заједно са осталима који су се нашли на француском броду који је био потопљен. Живот је завршио као директор Бродарске прометне банке.
Млађи брат , Александар, као студент медицине вишеструко је одликован за заслуге на ратишту на Солунском фронту. Био је француски ђак и управник више војних болница, али није заступљен ни у једној од књига које се баве овом темом. Објашњење за ову намерну грешку ранијих историчара који су се бавили Великим ратом и његовим херојима Славољуб Станковић налази у једноставној чињеници да „историју пишу победници“ и да већина његових колега није желела да се замера тадашњем режиму пишући о људима који су у својој биографији имали „мрљу“, односно који су у једном тренутку били или сами, или је то био неко од њихове уже породице, политички неподобни . Браћа Ускоковић су само једни од интригантних личности загубљених у једном времену и простору, а којима се, без цензуре – како сам каже, бави историчар Станковић.
