У оквиру Културног лета у порти Храма Преображење Господњег на Златибору одржано је четврто по реду духовно вече. Тема предавања је била "Смисао живота по Достојевском", а предавач је био свештеник Александар Јевтић, парох при Храму Св. Саве Српског, Саборног храма Епархије Жичке у Краљеву.
https://www.youtube.com/watch?v=DAIuFhKt-qY&ab_channel=TV%C4%8CajetinaПротонамесник Александар Јевтић уредник је часописа "Жички Благовесник" који већ преко 100 година излази заслугом Николаја Велимировића који је основао 1919. године овај часопис. Циљ је проповедање вере да би она дошла до што више људи. Тим поводом протонамесник Александар Јевтић је био у цркви на Златибору.
"Ове године се навршава 200 година од рођења Фјодора Михајловића Достојевског а такође и 140 година од његовор упокојења. То је велики јубилеј о једно писцу о коме су многи списи написани и то од највећих великана људске мисли сведочи да је он написао нешто драгоцено. Ту драгоценост осетили су људи који су читали било који његов роман у школској лектири а посебно они љубитељи који су се дотакли њега и који зајендо са ава Јустином ћелијски могу да кажу да је Достојевски постао њихов учитељ и мучитељ. Те вечне теме а најпре тема о Богу и бесмртности душе одредили су стваралаштво Достојевског. Он је говорио да је човек прелазно биће, биће које не можемо укалупити у било какве форме и за себе је говорио да је човек крајности и да је његова осана, тј клицање Христу прошла кроз пакао сумње. Због социјалистичких идеја био је на робији и након тога их је здушно критиковао, не из мржње већ из жеље да на време упозори чему води идеологија која протерује Бога. Бољшевичка Русија а потом и комунистичка Југославија осетили су на својој трагичној историји ту пошаст безбожништва која је ушла и коју је он кроз роман "Нечисте силни дуси" најавио. Он је као смисао човека одредио Христа и сви његови јунаци, и позитивни и негативни се боре са темом Бога и у зависности од одговора на то питање дешавају се у њиховом животу различити исходи, убиство, самоубиство, лудило а некада су то и плодови сведочанства доброте међу људима и многи који су у тим његовим романима пронашли пут вере бивају проповедници Христа. Тако је и Достојевски каже још 1854. одмах након изласка са робије у Сибиру да би када би морао бирати између Христа и истине најрдије изабрао Христа па макар то искључивало истину. То је сведочанство колико је он стављао рацио и то логичко утемељеност искуства људског постојања испод Христа. Дакле, он је прихватао Јеванђеље и његови ликови се боре са истинама Јеванђеља, или су за или су против. Ава Јустин је говорио да су дела Достојевског православна одбрана лика Христовог јер је он управо кроз Христа објаснио проблем страдања на земљи. Питање смисла живота које је тема нашег предавања спада у она питања о којима Достојевски није дао рецепте али је кроз различите догађаје и кроз различите јунаке чије је животе преиспитивао до дубина, како Меша Селимовић каже "на којима се другима губио дах". Он је те дубине преиспитао и смисао потраживао на тим граничним сферама а ми знамо да је граница људског постојања између неба и земље и због тога смо овде да управо о овоме и причамо" каже Александар Јевтић, протонамесник.
Свештеник Александар Јевтић је своју свештеничку службу почео у селу Шљивовици, родом је из Бајине Баште и овај крај му је остао у лепом сећању и са многим људима је и дан данас у контакту.
Аутор: Мирослав Весовић