На 22. Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу у дане викенда су одигране 3 представе: „Иванов“ Народног позоришта из Београда, „Моја фабрика“ Босанског народног позоришта из Зенице и „Сведобро“ Народног позоришта из Ужица. Највеће оцене публике добила је изведба београдског позоришта.
Чеховљеви ликови саздани су од противречности: доброг и лошег, веселог и тужног, комичног и трагичног. Њихови светови су нашли веродостојан израз у представи „Иванов”, првој изведеној Чеховљевој драми, а у режији и адаптацији Татјане Мандић Ригонат. 15 врсних глумаца Народног позоришта из Београда су својом изведбом оправдали сваки минут игре, сваку реплику и покрет, сваки тренутак у Чеховљевом тексту који је редитељка испоштовала с разлогом, а било би штета да га нема. Препознавши са лакоћом тему и идеју приказаног, фестивалска публика је до сада највећом оценом наградила овај комад.
Још једна прича наших дана препознаје се и у педстави „Моја Фабрика“ која прати структуру књиге Селведина Авдића. Она је испреплетана са интимним исповестима чланова колектива као и бивших радника и радница „Жељезаре“. Они је често описују као мајку хранитељку,и своје прошлости присећају се са радошћу и жалом за сигурношћу коју су некад имали. Млађи нараштаји памте је као непријатеља и главног кривца за загађење, док неки немају никакав однос према њој. Но, већина понавља исто, а то је да је некада било боље. Према режији Селме Спахић ову „причу“ су испричали глумци Босанског народног позоришта из Зенице, али је публика дала доста нижу оцену него што би се очекивало.
Зато су домаћини, глумци ужичког Народног позоришта, бриљирали представом „Сведобро“ и били награђени тек нешто слбијом оценом од београдског Народног позоришта. О каквом тексту је реч?
Драматург Стеван Вранеш је написао драму са пет лица од којих су три женска. Од три женска лика, два су вршњакиње, жене у зрелим годинама, у годинама када смо склони да правимо билансе и сводимо рачуне сами са собом. Главни ликови сагледавају свој пређени пут а пред њима је дилема да ли да наставе даље, као до тада, или да крену неким новим путем? Представу је режирао Немања Ранковић а играју: Тања Јовановић, Биљана Здравковић, Игор Боројевић, Бранислав Љубичић и Тијана Караичић.
Последња представа Фестивала која се игра вечерас је „Моја ти“ Атељеа 212.
Још једна прича наших дана препознаје се и у педстави „Моја Фабрика“ која прати структуру књиге Селведина Авдића. Она је испреплетана са интимним исповестима чланова колектива као и бивших радника и радница „Жељезаре“. Они је често описују као мајку хранитељку,и своје прошлости присећају се са радошћу и жалом за сигурношћу коју су некад имали. Млађи нараштаји памте је као непријатеља и главног кривца за загађење, док неки немају никакав однос према њој. Но, већина понавља исто, а то је да је некада било боље. Према режији Селме Спахић ову „причу“ су испричали глумци Босанског народног позоришта из Зенице, али је публика дала доста нижу оцену него што би се очекивало.
Зато су домаћини, глумци ужичког Народног позоришта, бриљирали представом „Сведобро“ и били награђени тек нешто слбијом оценом од београдског Народног позоришта. О каквом тексту је реч?
Драматург Стеван Вранеш је написао драму са пет лица од којих су три женска. Од три женска лика, два су вршњакиње, жене у зрелим годинама, у годинама када смо склони да правимо билансе и сводимо рачуне сами са собом. Главни ликови сагледавају свој пређени пут а пред њима је дилема да ли да наставе даље, као до тада, или да крену неким новим путем? Представу је режирао Немања Ранковић а играју: Тања Јовановић, Биљана Здравковић, Игор Боројевић, Бранислав Љубичић и Тијана Караичић.
Последња представа Фестивала која се игра вечерас је „Моја ти“ Атељеа 212.
