Златиборско село Голово налази се на око десет километара од Чајетине. Оивичено висовима Глизом, Градином и Цокељом, кроз Голово протиче река Грабовица, а извире Ђокића врело. Мало се зна о далекој прошлости овог села, али је сасвим сигурно да су у опустеле крајеве Златибора у 18. веку Турци покушали да населе нове становнике, па су први становници Голова били Срби и Турци. Први се досељавају Аћимовићи, Веланци, Дедићи, Петронијевићи, Жиловићи, Зрњевићи, Бисићи, Весовићи. Други миграциони талас догодио се за време Првог српског устанка, када се насељавају Чумићи, Буљугићи, Понорци. Трећи талас почиње тридестих година 19. века и тада се насељавају Ђокићи, Словићи, Жунићи, Ковачевићи (Бојановићи).
Голово је 1948. године имало 680 становника, 1953. тај број се повећава на 744, а након тога следи пад. По последњем попису из 2011. године, у Голову живи 169 становника, од чега је 149 пунолетно. Подаци говоре да је просечна старост мештана у овом селу око 57 година.
Инфраструктура у Голову је на задовољавајућем нивоу. Сваки засеок има асфалт, воду и струју. Општина Чајетина је и у ово село доста уложила последњих година. Урађен је асфалтни пут за Петронијевиће, Жиловиће и Аћимовиће, као и путеви на реалцији Словићи – Јеремићи, Грабовица – Крива Река и Голово – Крива Река. За поменуте путеве уложено је око 17 милиона динара. У 2013. години изграђено је купалиште, чија је инцестиција била око 4 милоина, док је за адаптацију школе издвојено 3,5 милиона динара. Исте године урађен и водовод, где је 7 домаћинстава добило воду са Рудина. Закључно са 2015., у Голово је уложено 24,5 милиона динара.
„Насули смо и доста засеочких путева, око 4 километра, а ове године асфалтирали смо пут за Аћимовиће у дужини од 700 метара и насули смо 300 метара пута за Жиловиће. И за наредну годину имамо доста тога у плану. Пре свега треба да се асфалтира путни правац Грабовица – Рожанство за Радибратовиће, у дужини од око 1,5 километара, као и пут Марјановићи – Чумићи, око 1,2 километра“, каже за Златиборске вести Милан Аћимовић, председник МЗ Голово.
Аћимовић каже да имају максималну помоћ општине Чајетина и да се, због свих стечених услова, у Голову лепо живи. Само у овој години, општина је у ово село инвестирала више од 10 милиона динара, а поред путева, изграђена је и капела у Жиловићима.
Мештани Голова углавном се баве пољопривредом – воћарством и сточарством. Иако се последњих година бележи пад становника, Голово се уклапа у слику целе Србије. Ипак, има и случајева где се са генерације на генерацију преносе животно искуство, имање и послови. Један од таквих примера свакако је породица Петронијевић, која је сачувала традицију живота и рада на селу и која у свом домаћинству броји осам чланова.
Ацо Петронијевић и његова супруга Вера живе, како кажу, у веома срећној заједници са сином Бранком, снајом Аном и четворо унучади: Ивана је ученик средње медицинске школе у Ужицу, Александар учи пољопривредну школу, док су Лука и Милан основци. Ова велика породица живи у складу са својим могућностима, баве се пољопривредом и велику пажњу посвећују деци, како би их извели на прави пут. А како се данас живи на селу?
„Нормално је да је живот на селу тежак, али је доста олакшан са условима које овде имамо. Првенствено мислим на инфраструктуру – на путеве, затим на механизацију коју поседујем, тако да је данас много лакше живети на селу него пре. Мој отац се бавио производњом млека и меса, ја сам то са њим наставио. Проширили смо послове, није лако, али мора да се ради. Уз напоран рад може се зарадити да се живи, да не кажем животари. На селу се ради од јутра до сутра, посла увек има“, каже Бранко Петронијевић. Поносан што је наставио да се бави пословима који су радили његови стари, решио је да остане на селу и ту заснује своју породицу. У граду није видео перспективу за себе, није хтео да буде подстанар поред, како каже, своје породичне куће и имања.
„За сада се живи овако на селу, ради се, производи и бори за живот. Имам децу, иду у школу, која је прво била затворена, али уз помоћ општине Чајетина, школа опет ради, реновирана је и деца ту иду до 4. разреда, а касније се школовање наставља у Чајетини. Децу возимо до школе, али ништа није тешко када су деца у питању“, прича Бранко и каже да би сви, који су напустили своја имања, требало да се врате, јер наша села сада имају путеве, воду и струју, али и школе и амбуланте, што је сасвим довољно за нормалан живот.
Петронијевићи су пољопривредници. Производе сувомеснате производе, око 10 тона годишње, од чије продаје и живе. Ту је и 15 грла крупне стоке – 10 крава и 5 јуница. Производе и млеко, а у просеку, сваки други дан предају око 300 литара млека.
И породица Чумић бави се пољопривредом. Десеточлано домаћинство, са четворо деце и три генерације у једној кући.
„Лепо живимо у Голову, има нас пуна кућа. Бавимо се сточарством, имамо 18 крава. Предајемо млеко и могу да кажем од те зараде може пристојно да се живи. Млеко предајемо млекари Спасојевић, која нам по литри плаћа око 40 динара, што је много већа цена од осталих откупљивача. Месечно произведемо око 7,5 тона млека“, прича нам Зорица Чумић и додаје: „Супруг и ја имамо двоје деце, као и девер. Мислим да је нашој деци леп живот на селу, имају слободу коју немају деца из града. Рад на селу није лак, али ми имамо велику подршку од свекра и свекрве, тако да све стигнемо да завршимо на време. Има нас десеторо у кући, али опстајемо захваљујући узајманој толеранцији“.
Њен супруг, Мирослав Чумић тренутно је инвалид, због повреде коју је задобио пре пет година. Упркос свему, остао је са породицом, која му је велика подршка. Однедавно ради у општинској управи Чајетина. Зорица каже да време лечи све, па тако и ову њихову трагедију.
„Временом смо се навикли на дату ситуацију, а највише је помогло то што је Мирослав једна јака особа. Не може то свако да поднесе. Има подршку нас породице и својих пријатеља“, наглашава Зорица.
Љубиша Мићић из Голова једини је пољопривредник који краве храни органском храном. Због стада од 11 крава, преко целе године живи у Веланском Гају са мајком. Пољопривредом се бави од малих ногу.
„Краве храним без концентрата, дакле само са пашњака и сеном на које не бацам вештачка ђубрива. Производим млеко, сир и кајмак, и то је све органска храна. Углавном своје производе продајем локалном угоститељском објекту, али и гостима који дођу на Златибор“, каже Љубиша.
Међутим, иако се Љубишини производи могу категорисати као органски, и наплатити по већој цени, то код њега није случај. Производе продаје по уобичајеним ценама – млеко за 60, сир за 300 и кајмак за 700 динара по килограму. Упитан зашто своје производе не наплаћује више, јер су здрави, Љубиша каже да нема коме да их прода по тим већим ценама, а да би се појавио на тржишту и био конкурентан, потребна су му улагања у проширење стада, као и у саму производњу.
У Голову ради четворогодишња школа, која је пре неколико година реновирана. Међутим, ову школску годину похађају само два ђака.
„Можда се некоме чини да је лако овде радити јер имамо само два ђака. Није ни толико тешко, јер ја у суштини у једном школском часу заправо држим два часа, јер је један ђак 4. а адруги 2. разред. Али лепо је то, имамо две табле, школа је лепо опремљена, а много боље упознам ту децу него колеге које раде са више од 25 ђака“, каже Маја Радибратовић, учитељица и додаје да ужива кад је у Голову, јер је у школи све чисто и лепо. Ово јој није први пут да ради у сеоској школи, а некада је овде било и шест ђака.
Подаци говоре да у Голову има око 20 деце, узраста од вртића до средње школе. Али, док мали не порасту и док се не роде неке нове генарације, школу у Голову чека иста судбина као и пре неколико година - биће затворена.
Нада Џелебџић, zlatiborpress.rs
