У петак, у галерији Културног центра Златибор, одржана је промоција целокупне књижевности Драгана Вилића. Фрагменте из његових књига читали су глумци Театра „Инат“ Марија Маричић и Марко Мутавџић, а програм је водила глумица Андријана Симовић, док је за музички угођај биозадужен Жељко Димитријевић Банат.
Драган Вилић је написао 18 књига, међу којима су романи, приповетке, драме, поеме... Члан је Удружења књижевника Србије, Матице Српске, Друштва Књижевника Војводине, Удружења књижевника Републике Српске.. Теме његових збирки поезије, приповедака и романа испуњене су драматиком једног људског живота примораног да „стигне и утекне, и на страшном месту постоји“.
„Не планирамо ми путеве, него путеви бирају нас. '93. године по ратиштима, куда је српски народ крварио, ја сам писао поезију и по мало прозу, да би се данас, не завршио, али заокружио један опус од 18 књига“.
Први роман, „Трагом бунила“, писан је 1994. године, у рату, о свему што се дешавало самом писцу, али и народима, који су у Републици Српској преживљавали то зло доба. Следећи роман, „Крвави Божур“ је рађен на тему догађаја који обухватају време после косовског боја. Роман „Блудница“ говори о најзначајнијем периоду у рађању хришћанства.
„У суштини је то једна тешка прича, шта се можда десило или шта је можда могло да се деси са Исусом Христом и са Маријом Магдаленом и то је једна, не може се рећи аутентична прича, али једна слутња која је изражена у метафизичком, али и алегоријском смислу, па чак бих рекао у филозофско психолошком“.
Критичари се изузетно добро изјашњавају о Вилићевом стилу и књижевној причи, а сам писац о својој књижевности каже:
„Било је случајева кад сам некима дао роман, рецимо „Зла крв“, па човек прочита 50 страница и не може даље да чита. У сукобу је са својим знањем, са филозофијом, познавањем историје... Многих историјских аката има у мојој књижевности. Најдраже књиге су ми – прва книга поезије „Стаклено царство“ и књига „Блудница“.
Драган Вилић, рођен је 1956. године у Гацком, у Босни и Херцеговини, детињство проводи у Сарајеву до 1993.године, а онда га животни пут води у Америку где је са породицом живео тридесет година. Пре непуне две године враћа се у Србију и постаје становник Ужица.
„Разлог је прелепа природа, јер супруга и ја смо рођени у планинама Босне и Херцеговине, а други је разлог што на овим подручјима много има потомака Херцеговаца - Ера. Менталитетом су јако слични, а ја сам Херцеговац. Наишли смо на један такав дочек, толико смо срећни на овим просторима да је то необјашњиво. Јер, нашли смо се међу својим народом“.
