Збирка поезије Јагоде Јеремић Љубојевић представљена је синоћ у библиотеци „Љубиша Р.Ђенић“ чајетинској публици. О књизи су говорили рецензент Драган Јовановић Данилов и песникиња Марија Вуловић.
По други пут, након нешто више од 15 година, писац Драган Јовановић Данилов имао је прилик да буде у улози рецензента чајетинске песникиње Јагоде Јеремић Љубојевић. Говорећи о збирци занимљивог назива, „Другост“, Данилов је истакао да је видљиво зрење песникиње и њено одлично сналажење у краткој и дугој форми којом су песме писане, као и да је подједнако добра у писању како љубавне тако и завичајне поезије која се наслућује и на насловној страни књиге.
„Имамо пред нама једну изузетно озбиљну, одлично написану књигу, где је песникиња успела да споји тај свој културни капитал који је стекла студирањем, читањем и тако даље и тај лични дах који носи у себи. Само спој те две ствари, културног капитала и личног даха, може донети нешто плодотворно у уметности. Шта је, заправо, поента књиге? ДА човек не може живети сам и да је човек благословљен другим човеком“.
Са своје стране, о избору наслова књиге који је готово једнако писцу важан као и бирање назива песама, песникиња каже да може имати двојако значење, од којих је једно трагање за оним што носимо унутар себе .
„Моја идеја је била да, некако, сви ти моји лирски субјекти у збирци проговоре о онима који, на неки начин, више нису део њиховог живота. А опет, трагајући за неким другим људима који се у њиховим животима појављују у одређеним тренуцима са питањем да ли смо ми, као индивидуе, и да ли су ти неки наши други важни људи, заменљиви и да ли постоји неко ко може заузети нечије место, нечију улогу? Све ове песме које су прилично дуг временски период настајале, чак негде око 15 година, су заправо неки мој колаж лица и ликова који су обележили тих 15 година и који су можда, ето, присутни својим одсуством“.
Говорећи о мерилима које песму чине добром, песникиња Марија Вуловић се осврнула на речи Дубравке Матовић:
„Мерила су разна, али кад се најежим, ту више нема дискусије." А не можете да се не најежите кад читате песму „Изнутра умрлом оцу“ или кад се обрете у "12. јутру, 30. маја". У свету, као што рече Виктор Иго, „има многих уста које говоре, а мало глава које мисле“, писање овакве поезије је уистину подвиг".
