На свом, како сам писац каже „књижевном прагу“, Слободан Ристовић је синоћ у чајетинској библиотеци представио нову збирку песама „Дозивање Бога“. Ова збирка је награђена и књижевном наградом „Паун Петронијевић“, а своју промоцију имала је и у Ослу. Пред почетак књижевне вечери разговарали смо са писцем о гостовању у Ослу, српском језику и дозивању Бога.
„Једину праву трему, позитивну трему, ја имам у Чајетини,“ каже Ристовић. „Ја сам овде у својој кући, човек са станарским правом у овој библиотеци и то ме тера на посебан опрез. Гостовати у неким државама нпр. као што је Норвешка, као што је Холандија – да то не набрајам, лакше је говорити него овде. Али ту и има нечега што није поштено. Пре свега, они мене довољно не разумеју. Ја тамо говорим мирно о нечему што је за њих помало недокучиво. Али, како године пролазе, и када говорите у Србији примећујете да и овде нас више не разумеју. Српски је постао језик који би требало увести у Србију... Срби би требало да изучавају свој језик од вртића, кроз школе“, нагласио је Ристовић.
Књига „Дозивање Бога“ настала је по инерцији, као логичан наставак ранијих збирки: „Кућни праг“, „Чемериште“ , „Гујина гозба“, у којима Ристовић са много разумевања говори о једној од највећих српских мука: одумирању села, али и отуђевању. А када човек нема јасну визију бољег времена и решење проблема, он посегне – за Богом.
„ Кад прођете кроз ову Србију, када прођете кроз комшилук, кроз школе, онда видите да је све мање људи, да је све већа потреба за Богом.“
„... Седми дан сам пред овом јамом
Зовем те, дозивам, пукоше ми дипле
Остадох без гласа
Што се не одазовеш?
Није ваљда толико дубоко?
Није ти је брат копао да јој нема дна?
Да ниси оглувео, несретниче и са мном?
Можда те боле уши,
Од костобоље мемле која се на тебе навалила?
Донећу чуваркуће, нацедићу је над овај гркљан
Дако’ која кап у твоје уши кане, мој јадане…“
Читајући стихове из претходних и из нове збирке, али и будуће која се на ову надовезује и већ је при крају, овај завичајни писац испунио је присутнима вече добрим речима.
