Kњига “Ничији војници” ауторa Жељка Пантелића представљена је у суботу у Мачкату. У њој писац, који је некадашњи официр ЈНА и директни учесник описаних дешавања, говори о почетку рата у БиХ и злочинима почињеним у Сарајеву почетком маја 1992. године у Добровољачкој улици. Књига је изашла из штампе средином прошле године, а издавач је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Аутор књиге „Ничији војници“, Жељко Пантелић, рођен је у Шапцу. Био је официр некадашње ЈНА и припадник 65. Заштитног моторизованог пука, а као најмлађи официр саобраћајне службе и дипломирани инжењер саобраћаја по звању, био је рањен једном у Хрватској, а други пут у БиХ, и преживели је сведок дешавања у случају "Добровољачка" у Сарајеву 1992. године о чему књига и говори.
„ Књигу сам написао из чисте резигнације, јер више нисам могао да трпим лажи. Очекивао сам дуго година да ће неко други то да напише, неко ко се бави тиме. Међутим, књига коју је написо Миладин Петровић, новинар, који је био у колони, свела се више на политичке размирице. Нико није писао из првог лица, из лица борца који је био на улици или на прозору у тој борби. Ти војници су на одслужењу војног рока и гледају у вас као старешину који је требало да их заштити. Значи, то осећање безнађа је нешто што сваки војник може да доживи у рату, а ми смо то више пута доживели, и у Словенији, у Хрватској, и у БиХ“, прича Жељко Пантелић, аутор књиге.
Када је кренуо са писањем о дешавањима у вези са "случајем Добровољачка", Пантелић је одлучио да обухвати све исказе из прве руке од људи који су то преживели, као и од породица страдалих војника, а све је употпунио подацима Центар за истраживање ратних злочина из Бања Луке који му је дао документацију од око 700 страница. Истраживања су, поред поновног подсећања и оживљавања личних тешких тренутака, доносила и додатне тегобе због патњи оних који су изгубили своје највољеније.
„Када дођете код родбине погинулих, они се тог тренутка понадају да ви имате нешто ново да им, после 25 или 30 година, кажете или чак је било случајева где мајка верује да јој је син још увек негде жив, али да је под другим именом, само јој се још није јавио. То су врло мукотрпне ствари, али сматрам да је то заиста било неопходно написати због те културе сећања, јер књига сада, када је написана, остаје за неке будуће генерације, а онако - мислим да би врло брзо после наше генерације престало о томе да се прича.“
Док је аутор говорио о војној заклетви, љубави и дужности према отаџбини, жртвама и издајама, наметало се само по себи питање: да ли се ишта од времена Лазаревићеве приповетке „Све ће то народ позлатити“ променило набоље у односу Државе спрам својих бранилаца?
„Знате и сами да су били разни протести да би се донео Закон о ветеранима. Међутим, то је само замазивање очију јер ви практично са легитимацијом борца немате никакву бенефицију. Мислим да је то за земљу која је на некој ветрометини , где су сваких 20-так година избијали ратови, та немарност према борцима, пут у дефетизам. Евентуално, у неком будућем рату они који би требало да бране отаџбину, наводе се на сумњу (гледајући на то како смо ми прошли) како ће се према њима односити, ако буду бранили своју домовину,“ одговара Жељко Пантелић, „ничији војник“.
Мирјана Ранковић Луковић
