ПРОИЗВОДЊА СРПСКЕ ШАЈКАЧЕ (видео)

У Кривој Реци, у Кубуровићима, живи Оливера Кубуровић са супругом Илијом и својом децом. Баве се пољопривредом, воћарством и имају нешто мало оваца. Живе мирним сеоским животом, производећи на имању онолико колико је њима потребно. Поред свега тога Оливера се бави домаћом радиности, плетењем и шивењем. Плете џемпере, капе, чарапе и све што може од вуне да се уради. Што се тиче шивења израђује шајкаче и шубаре. Шивењем је почела да се бави 1980. године, а производњом капа 2015. године

„Раније док сам радила у фабрици шила сам многе артикле, кошуље, сукње, блузе, хаљине и ту сам научила да шијем и стекла искуство. Касније сам шила код куће за своје потребе. Пошто је мој муж продавао шајкаче купујући их од других људи, ја сам помислила - зашто ја не бих шила те шајкаче. И тако сам почела да учим да шијем шајкаче“.

На почетку је било тешко. Пошто није имала искуства у овој производњи, уз помоћ мужа почела је са шивењем прве шајкаче. Имала је узорак мале шајкаче, са које је узела мере и сама направила шаблон, који је касније усавршаваја у односу на потребе шајкача које је производила.

„Муж је набављао материјал купујући ролне платна у продавницама текстилне робе. Прве капе које сам сашила нису биле баш идеалне. У питању су биле финесе које сам временом исправила да би шајкача била идеална за будуће купце. Мора да се зна које платно иде за шајкачу. То је чоја и платно које садржи у себи 60 до 80 процената вуне“.

Оливера шије шајкаче на следећи начин. Прво се ради унутрашњи део од куваног платна. То је мало чвршћи материјал који се ставља између чоје и поставе да би шајкача бича чврста и постојана. Затим се кроји горњи део и саставља се са бочним деловима. И то је цео процес производње.

„Свако има свој начин шивења, а ја то радим на свој начин како могу и умем. Као што кувар има своју тајну у припремању јела, тако и ја имам своју тајну у шивењу коју не бих делила са другима. Управо та тајна разликује моје шајкаче од осталих“.

Поред шајкача израђује и шубаре. Зимске од овчијег крзна шије, а шубарет капе плете од вуне.

„Зимске шубаре шијем из три дела. Састоји се од поставе, а споља је од крзна.Шубарет капе се раде од вуне и ја их плетем са иглама. Петље правим „преко прста“ и тај рад се зове шубарет, тако је и настао назив за шубарет капе. Неко их зове и руска шубара“.

За пласман производа задужен је Оливерин муж Илија који исте продаје на Златибору. Свако јутро он свога „југа“ натовари са капама и остане цели дан до увече на свом продајном месту.

„Једино не радим кад је лоше време. Све остале дане радим од раног јутра до касно увече. Понесем шајкаче и шубаре онолико колико могу да ставим у ауто. Имам своје продајно место на "стази здравља“ која води према споменику на Шуматном брду“.

Илија је добар трговац. Зна са људима и има причу за свакога. За себе каже да може добро да процени човека. А како Илија продаје своје производе?

„Кад дођем прво пустим музику и то наше српске патриотске песме. Сматрам да ми то повећава продају, јер људи воле музику. Кад ми муштерија приђе ја му оног момента стављам шајкачу на главу и огледало испред њега. Кад види колико сам љубазан, он је купи, иако је можда неће ни носити. Могу тачно да оценим величину шајкаче која муштерији одговара. Сви ми се захваљују на љубазности, али и на музици која се чује из аута. Није редак случај да ми за брисачем оставе бакшиш за музику. Чак и неки познати певачи имају позитивне коментаре па ми оставе и своје ЦД-ове да бих пуштао и њихове песме“.

Ништа од овога не би било да Оливера није била упорна да научи. Она шије, Илија продаје. Свако ради свој део посла и чувају стару српску шајкачу да не избледи од заборава.

Аутор Мирослав Весовић