У оквиру Специјалне болнице "Чигота" осмишљен је мултидисциплинарни програм под називом "Чиготица програм". Центар за превенцију и лечење гојазности званично је почео да ради крајем јула 2008. године. Успешном раду програма доприноси стручни тим који чине педијатар, ендокринолог, професор физичког васпитања, медицинске сестре, дијететичари, специјалиста физикалне медицине, физиотерапеут и психолог. Овога пута разговор на тему гојазности обавили смо са психологом Јеленом Смиљанић, која је уједно и едукант РЕБТ психотерапије и тренер асертивне комуникације. 
Шта за Вас, као психолога, представља гојазност?
Гојазност је дуго, кроз историју, сматрана знаком здравља, а мршавост знаком болести. Међутим, данас знамо да то није истина, напротив. Гојазност је болест настала међудејством биолошких, психолошких и социо-културолошких чиниоца. Она је удружена са бројним здравственим проблемима и важан је чинилац ризика за многа обољења и стања неравнотеже у телу, између осталих и психичка.
Који су психолошки узроци гојазности?
Психологија нуди мноштво теорија које настоје објаснити узроке гојазности. Тако, психоаналитичари су сматрали да узрок гојазности можемо тражити у најранијем детињству, код мајки које су биле анксиозне, несигурне у својој мајчинској улози, те склоне да сваки дететов плач тумаче као потребу за храном. На тај начин су спречиле здраву диференцијацију и развој емоција (јер бебе у почетку разликују само стања пријатности и непријатности) и снажно детету утиснуле поруку да се свака врста непријатности може решити узимањем хране. Став да је храна лек за све опстаје током целог живота, ако се не освести. Објашњење, ипак, није тако једноставно. Социјалнипсихолози, на пример, истичу да дете учи по моделу, имитира обрасце понашања родитеља и уколико су ти обрасци нездрави (као што је нездраво посезање за храном кад год смо узнемирени) дете ће усвојити нездраве навике као нешто што је прихватљиво. Бихевиористи, надаље, сматрају да је гојазност научени поремећај. Они као главни узрок гојазности истичу условљавање, тј. чињеницу да смо некада нешто појели када смо били тужни, љути или се осећали кривим, а онда је дошло до повисивања нивоа хормона задужених за добро расположење и ми смо схватили узрочно-последичну везу: узимање хране=боље расположење. Другим речима, „условили смо се“ на добар осећај након узимања хране и спремни смо да га и даље тражимо. Наравно да тако не решавамо иницијални проблем, а имамо последице у виду гојазности, када се у дужем временском периоду понашамо на тај начин. У сваком случају, у питању је комплексна прича.
Које су психолошке карактеристике гојазних младих?
Бројне студије утврдиле су одређене специфичности у психолошком функционисању адолесцената са прекомерном телесном тежином. Гојазност узрокује психосоцијалне проблеме - ниско самопоштовање, депресију, анксиозност и тешкоће у интерперсоналним односима. Гојазни су више изложени вршњачкој агресији и социјалној одбачености. Одбаченост од друштва продубљује психолошке проблеме што узрокује прекомерни унос хране да би се ублажила непријатна осећања и тако се ствара зачарани круг. Изолованост од стране социјалне средине може имати трајне последице по живот гојазне младе особе. Истовремено, гојазни адолесценти често имају екстерни локус контроле, што значи да нису свесни сопственог удела у настанку гојазности, већ се заклањају иза изговора да би себи и другима оправдали настанак и опстанак тог проблема. А успех процеса мршављења зависи управо од њиховог локуса контроле. Циљ је пробудити свест о сопственој одговорности за гојазност, јер само тако процес мршављења може бити успешан.
Како изгледа посао психолога у оквиру програма „Чиготица“?
Рад психолога са децом је свакодневни, интензиван и одвија се у више сегмената. Деца и родитељи одмах на пријему попуњавају иницијалне упитнике. Питања из упитника основ су за иницијални интервју са психологом. У првим данима програма са сваким дететом обавља се индивидуални разговор. Тада, психолог процењује да ли је детету неопходан интензивнији саветодавни и/или терапијски рад и у складу са тим одређује интензитет даљег виђања. Највећи број деце долази добровољно на програм „Чиготица“ и од почетка је свестан циља тог боравка. Одређен број деце дође добровољно, али пре свега да би уживали на Златибору, дружили се и били без родитеља неко време. Оваква ситуација захтева рад са дететом на освешћивању проблема, јачању мотивације и дефинисању циљева које треба постићи на програму и по његовом завршетку. Напослетку, један број деце дође на програм против своје воље - под присилом или наговором родитеља и често нису ни свесна проблема, а камоли мотивисана да га решавају. Ова ситуација захтева посебан рад на савладавању отпора да би се постигли одређени резултати. Иначе, сваки учесник програма попуњава тестове који испитују самопоштовање, депресивност, локус контроле по питању сопственог вишка килограма и по потреби, симптоме антисоцијалног понашања. Када се подаци обраде, детету се резултати тестирања саопштавају и образлажу. На основу резултата, налаз се записује на отпусној листи детета. Психолог је у сталном контакту са родитељима, информише их о резултатима тестирања, али и дететовим кризама, постигнућима и успесима. Током трајања програма одржи се шест психолошких радионица. Радионице се из разних углова баве проблемом гојазности (веза нездравих емоција и преједања, контрола импулса, мотивација, асертивност, кризна стања и слично). Учесници на радионицама имају прилику да изразе свој став на различите теме, да дају предлоге и сугестије, да буду креативни и да се науче важности међусобног поштовања, пажљивог слушања других и толеранцији различитости. Током самог трајања програма може доћи до емоционалних и психолошких проблема - велики број деце се по први пут одваја од родитеља, дан им је потпуно другачије конципиран од оног на шта су навикли, спрема им се храна коју иначе ретко конзумирају, захтева се физичка активност, најчешће не познају никог од особља и друге деце која бораве на програму, велике су индивидуалне разлике међу њима и слично. Деци пуно значи што се, поред обавезног и унапред одређеног дела програма, увек по потреби могу обратити психологу.
Који су главни циљеви боравка деце на програму?
Циљеви су држање тежине под контролом, спречавање погоршања здравственог стања, одржавање оптималног функционисања особе (редовно похађање наставе, рекреација, дружење са вршњацима..) и емоционалне добробити (позитиван однос према себи и адекватан односпрема храни).
Које су најчешће замке у које деца упадну по повратку кући?
Чињеница да покушавају свој циљ да остваре што брже, ако може одједном. То је екстреман приступ решавању проблема и никада не даје позитивне резултате, јер када себи поставимо нереалне циљеве осећамо бес и кривицу пошто нисмо у стању да се придржавамо таквог режима. На крају одустанемо, јер смо уверени да немамо довољно воље и да је циљ неостварив за нас. Дакле, оно што је потребно, поред јаке воље, је прецизанплан и кретање корак по корак до потпуне реализације.
Који је Ваш савет за даље деци која су завршила лечење у Чиготи?
Савет деци је да буду истрајна, мотивисана, да никада не одустану од себе јер је здравље најважније. Борба са вишком килограма је целоживотна борба, али борба у којој се итекако може победити. Не могу да причам о деци, а да не споменем родитеље. Пошто промена понашања захтева стални труд гојазног детета и његове породице, мотивација представља најважнији аспект процеса мршављења, али и највећи изазов. Код млађе деце родитељи лакше могу надгледати спровођење правилног режима исхране, ограничити време испред екрана и креирати време за рекреацију. Адолесценти, с друге стране, имају пуно могућности да ван куће праве разне изборе када је у питању храна и бављење физичким активностима. Изузетно је важно да родитељи остваре добар однос са дететом, да заједно проводе квалитетно време, да разговарају, да покажу разумевање и подршку. Пожељно је да подстичу своју децу на здрав начин живота, да им и личним примером покажу како треба живети. Узалуд родитељ каже “бави се спортом, вежбај” и слично, а онда узме грицкалице и сам седне испред ТВ екрана. Данас деца проводе превише времена уз савремену технику, пре свега мобилни телефон. То некада буде и по 8 до 10 сати дневно. Зато им треба нудити друге, здравије опције- да што више времена проводе у природи и организованим видовима физичке активности.
5 ТОП савета:
1. Не прескачите оброке 2. Једите полако 3. Будите “присутни” док једете 4. Откријте ситуације које повезујете са храном 5. Препознајте своја осећања
