Они који су завршили своје туре и привезали запреге седе поред ватре крај пута. Неколико млађих са коњима спушта трупце низ страну, и придружује се дружини која чека доручак. Док на само километар одатле раде топови за вештачки снег и остала савремена опрема се спрема за почетак скијашке сезоне, група рабаџија извлачи грађу као што се некада радило.
Рабаџије са шест пари волова и осам коња чине призор који се данас ретко може видети у шумама. Тешко се срећу и двојица рабаџија који певају из вика, али су отпевали једну песму за новинаре. Циљ ове екипе је да извуку 450 кубика грађе из 12. одељења у Торнику у редовном пречишћавању шуме, летос су извукли 200 из једног одељења, и по 400 кубика из друга два. Иако је посао обиман, ова рабаџијска моба се више окупила због дружења, поручује Мишо Удовичић Ћопо.
- Није често да нас се оволико окупи. Ово је више ради дружења, ми се овако дружимо, а и помажемо се па се добро сналазимо. Сад се више ради са машинама и тракторима, али има и где не може без запреге. Ово где сада вучемо не може јер је далеко и низбрдо се вуче. Кад су волови обучени и кад су ушли у рад, онда нема проблема.
Овај веома тешки посао је некада био много заступљенији јер није било машина. Старије рабаџије су углавном занат училе у својој породици. Везали су се за шуму и животиње иако је рад на тешком терену исцрпљујућ и понекад неисплатив. Такав пут је прошао и Милојко Удовичић Шиш из Стубла.
- Рабаџијањем се бавим од своје 12. године, радио сам и за шумску управу и приватно људима. И дан данас радим, идем по такмичењима и мобама. Имам добру дружину, а имам и добру запрегу. Машине нису ни постојале кад смо ми радили све, а мислим да нема тежега посла. И кад научиш вола или коња, посао иде, али исто са муком и стално си у зноју, увек си мокар, дуго се путује. Има дана кад се исплати, али има дана кад су само дан и комад, што понесеш од куће да поједеш то и зарадиш. Ипак, то ме је одгајило, и децу. Колику жељу имам, ја бих ово радио док сам жив, само ако будем здрав,
поручује један од најстаријих рабаџија и објашњава шта га је највише радовало кад је у шуми:
- Кад наиђе чобаница или нека да бере јагоде. Она те мало орасположи, да ти неког елана. Тога је некад било много више.
Добар рабаџија зависи од добрих волова, а велика је мука животиње обучити. Колики је напор за човека, толико је и животиња морала истрпети док научи да рефлексно реагује на команде „ајде“ или „цурик“. Шиш истиче да се добар пар радних волова мора рано направити:
- Кад теле нађеш да гајиш вола, треба да му гледаш грудни кош и колико сутра може да порасте. Кад се нађе одговарајућа грађа и физиономија, друга ствар је хлеб, жито односно да се добро храни и да се одгаји добро. Е, најбитније је кад се научи да ради у шуми, онда може да вуче. Волим да видим леп пар волова, кад су једначити и јаки, са лепом опремом и бронзом.
Рабаџилуком се баве и млађи, најчешће они који узгајају коње. Не изостају шаљиве прозивке између генерација, и питање да ли боље вуку коњи или волови. Иван Зорић са Златибора своје коње има десетак година и каже да је заволео животиње иако се у његовој породици нису тиме бавили. Двадесетседмогодишњи Зорић каже да је за све који имају коње рабаџијање додатни вид зараде:
- Није ово лош посао, може лепо да се живи, иако је много тежак, један од најтежих послова и не мислим да би баш свако могао да се снађе у њему. Колико је тежак посао, ипак није велика зарада. Рабаџилуком се навим преко целе године, на пролеће и јесен највише извлачимо и сада смо ове код другара на моби. Једноставно, у таквом окружењу живим, и ове старије рабаџије су моји другари и настављамо њиховим стопама пошто се овим баве 30, 40 година. Да у овоме се задржим, пресудила је љубав према коњима, самом послу, шуми и мом месту где живим, али наравно да сам имао и других могућности. Сам сам учио, гледао сам од старијих и пресликавао шта они раде. Ми који волимо коње, нама је увек боље са коњима, али волови су у сваком случају јачи, али и коњи су услужни, они су мало бржи за рад и лакораднији.
Некада је у Србији извлачење грађе са воловима и коњима било нужан посао. Рабаџијања је сада све мање, али ова слика из Торника показује да Златиборци и даље раде на традиционалан начин.
М. Јевремовић
