Ресторан "Пего" са вишегодишњом традицијом (видео)

Поред магистралног пута Београд – Сарајево, у златиборском селу Шљивовици, налази се ресторан „Пего“. Са богатом традицијом, већ преко три деценије дочекују госте из разних крајева света.

Педесетих година у самом центру Шљивовице у Саиновини, Благоје Станић имао је своју кафану која је опслуживала мештане из целог села. Предност је била и аутобуска линија на старом путу за Биоску и Кремна. Путници су волели да сврате код Благоја и да се окрепе од пута, али и да нешто презалогаје. Благоје је увек имао да послужи добру домаћу ракију, а у пекари се увек пекла јагњад. Често су људи долазили да узму запоњце „за успут“ и наставе даље. То су били почеци угоститељства породице Станић. Његов син Остоја није хтео да се бави угоститељством. Он је био миран човек, није ни алкохол волео. Следећа генерација је Предраг, кога су од милоште звали Пего. Он наставља дедину традицију и 1985. године отвара кафану и даје јој име „Пего“. Кафана се налази на одличном месту, поред саме магистрале Београд – Сарајево што у многоме доприноси добром пословању кафане.

„Нашу кафану посећују, како домаћи гости, тако и многобројни туристи где има и доста странаца: Јапанаца, Кинеза, Руса па и Американаца. То су културни гости и нису много захтевни“, прича нам Остоја који после оца Предрага наставља да води ову кафану. Странци углавном посећују Мокру Гору или настављају пут за Босну. Кафана ради од 6 сати изутра до 23 часа увече, а некад и дуже, све до када има гостију.

„Често нам сврате аутобуси пуни туриста и морамо све да их услужимо, без обзира колико их има. У таквим тренуцима сви радимо, ако треба и по више послова одједном. Сваки конобар поред свог посла, зна и да испече јагње и да сервира печење. Треба знати услужити госта, поготову кад је печење у питању. Неко хоће посебно ребра, неко посебно бут, а да притом није масно. Мора да се купи дебело јагње, са мршавим не можеш ништа“, објашњава Остоја.

Кафана нуди широк асортиман домаће кухиње. Поред квалитетног јагњећег печења по чему је кафана позната, у понуди се може наћи и: телећа и јагњећа чорба, све са роштиља (иначе роштиљ је на ћумур), домаћа пастрмка из Шљивовице, све салате, домаћи сир и кајмак, као и домаћа воловска пршута.

„Имам пекару на дрва која пече само лепиње. Ту печемо и комплет лепињу која се умногоме разликује од осталих, управо због пећи на дрва, домаћег кајмака и домаћих јаја. Код нас је све домаће. Што се тиче јагњади, купујем их на подручју Златибора и Таре, искључиво домаће расе, „праменке“ и „сјеничке“ овце. Сматрам да је то најбоља раса за печење на ражњу“.

Од посластица у понуди можемо наћи домаће баклаве, палачинке и сладолед. Гости обично након доброг јела воле да поједу и нешто слатко, деси се да наруче и „за понети“.

„Кад је гост задовољан и ја сам задовољан. Најважније је да гост буде квалитетно услужен и то нам је најбоља реклама. Јер, ко једном дође, опет се враћа“.

Ради се много. Остоја малте не и не излази из кафане, сем кад оде кући да се одмори. Помаже му његова супруга Биљана, иначе Јабланичанка, која вредно обавља све послове као и њен супруг. Овде нема лаког посла, сви раде све. Остоја планира да уз кафану направи и неки мањи хотелчић, где би се бавио сеским туризмом. Сматра да ће тако да употпуни понуду, где ће гости имати пун пансион. За сада је задовољан постојећим, а остало отом-потом. Остоја нигде не жури.

Мирослав Весовић