У организацији Спортског центра Чајетина, у Дому културе синоћ је отворена још једна необична и надасве поучна изложба. Реч је о експерименталној калиграфији ауторке Софије Рабреновић под називом „Ко још мари за Ћ“.
Софија Рабреновић је дипломирала графички дизајн на Београдској политехници у класи професорке Анамарије Вартабедијан. У свом ликовном раду, осим графичког дизајна, опробала се у акварелу и калиграфији, а ово последње је заокупља из више разлога. Наиме, управо се бавећи графичким дизајном није могла а да не примети како мало има ћириличних фонтова, а преневши то на свет око нас, чињенично стање је да је све више у употреби латинично писмо али и стране речи.
(Заиста, да ли смо у сопственој земљи , ничим изазвани, без испаљеног метка и без окупатора, заборавили да је писмо битно обележје једног народа на више начина?)
На својој првој самосталној изложби, управо пред својом публиком у Чајетини, Софија је показала колико је ћирилично писмо лепо, колико даје могућности да се кроз њега један уметник и ликовно оствари. Она је на већим форматима папира калиграфски исписивала поучне, лепе, животне цитате наших познатих књижевника. Од алата је користила разна необична помагала као што су перо, четкица, дршка пластичне кашичице и слично, а слова су писана тушем, кафом, чајем, вином... Вино јој се, као техника, учинило посебно занимљивим јер ће временом, каже, добијати тамније нијансе црвене боје тако да ће на свакој наредној изложби порука изгледати другачије.
Калиграфија је одувек била уметност исписивања слова и њом су се бавили најписменији, најстрпљивији људи који су своје веште руке често стављали и у службу оних којима је то било потребно, па и државника. Овим писмом је у нашој историји исписано много докумената, а једно којим се поносимо је и Мирослављево јеванђеље.
Изложбу младе уметнице отворила је академска сликарка Биљана Лазаревић која је публику још боље упутила у настанак калиграфије од првих писама до данас када своје место налази и у примењеној уметности.
Мирјана Ранковић Луковић
