Љубав према родном месту у које се, после студирања, Светлана Ћалдовић вратила да живи и ради, навела ју је да напише својеврсну оду овом селу које је из много разлога надалеко познато, на радост његових житеља. Оно је имало веома специфичан развојни пут не само у Србији, него у тадашњој Југославији, каже ауторка.
“Овога пута сам више ставила акценат на људе који су допринели развоју овога села, на оне који су иницирали многе ствари. Али, нисам само говорила о личностима које су биле водеће у то време, већ и о онима који су неким својим радом, идејама, томе допринели”, каже Светлана Ћалдовић, етнолог и виши кустос Музеја на отвореном “Старо село” Сирогојно.
Прича о развоју Сирогојна креће од некадашње Земљорадничке задруге која је основана 1924. године и од тада па до деведесетих година 20. века није прекидала са својим радом, чак ни за време 2. Светског рата. Основао ју је прота Милан Смиљанић, а потом је о њеном раду наставио да брине његов син, прота Михаило.
“Породица Смиљанић је позната у овом крају не само када је у питању Задруга и њен развој, већ и када је реч о развоју села у свим његовим сегментима. Везано за Задругу, поменула бих Милисава и Петка Ћалдовића, Милоша Стаматовића, Радоја Крејовића и, наравно, Милосава Стаматовића који је био дугогодишњи управник и директор те задруге све до пензије. Сва прича даља о плетиљама, погону камена и друго, креће управо из Задруге.”
Плетиље су, каже ауторка, одвајкада плеле у овом крају, али од прве организације плетиља са којима се радило и на описмењавању, осавремењавању у сваком смислу, до прве изложбе ручних радова, није прошло дуго. 1963. отворен је погон домаће радиности, а та идеја је потекла од учитељице Миле Каримановић. “Прва изложба ручних женских радова приређена је, управо, у Земљорадничкој задрузи и касније у Београду,” напомиње Ћалдовићка.
Светлана Ћалдовић у својој публикацији начиње и тему која је помало запостављена, али по којој је ово село такође познато, а то је камен. Њиме су код нас и у свету поплочани познати тргови, обложене цркве, израђивани надгробни споменици... Камен је прехрањивао многе породице у овом крају, каже Ћалдовићка. Ова публикација је још једно вредно издање Музеја на отвореном “Старо село“ Сирогојно.
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
