Иако није заповедан црквени празник, није црвено слово, у народу је дан свете Варваре поштован и прославља га мали број српских породица као своју крсну славу.
Њен култ је подједнако развијен како на Истоку тако и на Западу. Код нас је сачуван обичај, иако непознатог порекла, да се данас кува „варица“ од разних житарица, која се једе следећих дана. Такође се „сеје“ жито, у плитак тањир или чинијицу, које ће озеленети до Божића.
То чине и римокатолици. На Западу се на њен дан ставља у воду гранчица вишње или трешње, да би процветала за празник Рођења Христова.
У Републици Српској Света Варвара обележава се као Дан рудара.
Света великомученица Варвара живела је у четвртом веку у Малој Азији и мученички пострадала ради вере.
Рођена је у граду Илиопољу мисирском у незнабожачкој породици пребогатог и знаменитог Диоскора. Варвара је била изузетно лепа и мудра девојка и отац је, у жељи да је сачува, затворио у кулу свога дворца окружену богатством, удобностима и слушкињама.
У тој усамљености Варвара је својим блиставим умом досегла до сазнања о Творцу и Господу иако је нико није имао томе поучити. Када је једном успела да побегне из куле, Божјим промислом срела је неке хришћанке од којих је сазнала оно што је и сама наслућивала.
Вратила се у кулу и у свом купатилу просекла и трећи прозор као симбол Свете Тројице, а прстом, као гвожђем издубила крст у каменом зиду.
Из њене стопе на поду купатила прокључао је извор живе воде која је лечила многе болести.
Када је све ово сазнао сурови отац, пријавио је ћерку начелнику Мартијану. Бацили су је у тамницу и мучили је заједно са још једном хришћанком – Јулијанијом.
Одсекли су им груди и за поругу водили их по граду. На крају, Варвару је заклао рођени отац, а Јулијану војници. Одмах потом, ударио је гром у Циоскорову кућу и убио и њега и Мартијана. Света Варвара скончала је 306. године, а њене чудотворне мошти налазе се у Кијеву.
Извор:mondo.rs
