Наша суграђанка Емилија Милојевић, студенткиња друге године Филолошког факултета у Београду, на завршеном "Ерасмус + конкурс" , добила је једносеместралну стипендију за студије на Универзитету Jean Jaurès у Тулузу који је један од највећих универзитета у Француској где студира више од 27.000 студената из целог света. Емилија је вредна студенткиња која је показала велики таленат и знање а њен просек за прве две године студија је 10.0.
Емилија Милојевић се тренутно налази у Београду где спрема испите, али то није била препрека да је позовемо и честитамо јој на успеху и за "Златиборпрес" поразговарамо о добијеној стипендији и плановима.
МРЛ: Пошто је процес добијања Ерасмус плус стипендије захтеван, колико си полагала наде да ћеш је добити и које је услове потребно задовољити да би се добила та стипендија?
Е.М.: Била сам свесна огромне конкуренције, имајући у виду број студената који се сваке године пријави за стипендију и мали број места која постоје, али у исто време сам се надала да ће то што сам једина студенткиња Опште лингвистике и француског бити моја предност у односу на остале. Професори Катедре за француски су ти који бирају студенте који пролазе у други круг, а конкретно за ову стипендију било је потребно бити заинтересован за лингвистику и то показати што кроз учешћа на предавањима, што кроз учешћа на разним активностима и семинарима; затим, било је потребно учествовати на пројекту ParCoLab, сегментирања текстова на српском и француском зарад богаћења електронског корпуса ParCoLab и наравно, то је све било потребно пропратити убедљивим мотивационим писмом и завидним CV-ом.
МРЛ: Од тренутка подношења пријаве до момента када си обавештена да си добила стипендију, колико је времена протекло и каква је твоја прва реакција била?
Е.М: Протекло је неких десетак дана пре него што смо позвани да радимо граматички тест из српског (све у циљу бољег сегментирања текста за ParCoLab и уношења синтаксичких информација), а 7 дана након тога имали смо прелиминарну ранг листу. Прва реакција је била: "Успела сам!" а затим: "Исплатило се". Наравно, све то пропраћено налетима среће. Било ми је јако драго да се дугогодишњи рад исплатио.
МРЛ: Ово неће бити твој први боравак у Француској, али претпостављам да ће бити много дужи. Где си боравила раније и којим поводом?
Е.М: Већ сам имала прилику да више пута боравим у Француској. Два пута сам учествовала на међународном семинару "Стазе сећања" у Кутансу у Нормандији чији је циљ обележавање страдања и сећање на жртве холокауста. Такође сам учествовала као волонтер на музичком фестивалу "Chauffer dans la noirceur", и најзад, фебруара ове године са позоришном трупом Катедре за француски чији сам члан, учествовала сам на аматерском позоришном фестивалу у Лиону.
МРЛ: Шта очекујеш од студирања на Универзитету Jean Jaurès и шта планираш након тога?
Е.М: Очекујем увид у другачији систем организовања наставе, прилику да слушам предмете које ни Катедра за лингвистику ни Катедра за француски не нуде, па самим тим и да размислим о евентуалном мастеру на том факултету уколико ми се неки од тих предмета учини изузетно занимљивим. Посебно ме радује то што се на факултету Jean Jaurès проучавају савременије лингвистичке теорије и пружају прилике да се зарони и у нову лингвистику у настајању која је у доброј мери везана за информатику, попут малопре поменутог електронског корпуса ParCoLab.
МРЛ: Да ли би волела да останеш да живиш тамо и да ли би ти биле веће перспективе да добијеш посао у Француској, или у Србији?
Е.М: Нисам још сигурна да ли бих живела баш у Тулузу, али зашто да не? Јако ми је важно да се ускоро пронађем у једној од области лингвистике, пошто ме за сада интересује доста различитих ствари, а онда могу да размишљам о мастеру и даљим корацима, мада још увек не знам да ли ће то бити у Тулузу, Паризу или негде другде. Лингвистика као засебна дисциплина код нас се изучава само на Филолошком факултету у Београду и постоји као предмет у Филолошкој гимназији, стога нисам сигурна да су могућности за проналазак посла велике. Што се тиче француског, он је сврстан у ранг изборног програма и неизвесна му је судбина као другог страног језика, тако да ни то баш не улива много наде. Мада опет, волим да верујем да ће за оне истински добре у својој области увек бити посла. Једино што не бих волела, то је да останем негде где немам прилику да напредујем и константно се усавршавам.
Мирјана Ранковић Луковић
