"Што ми слику не остави ђедо" (видео)

У издању библиотеке "Љубиша Р.Ђенић" из Чајетине, недавно је изашла нова књига Милосава Радибратовића под називом "Што ми слику не остави ђедо". Овај песник и завичајни хроничар и приповедач, поново је пријемчивим стилом писања успео да читаоцима ослика време прошло, садашње, али и логичним следом предочи оно будуће.

Помало жал за старим временима која, и ако почесто чемерна, знадоше за ред, чест и част, осликава се у наслову нове збирке прича Милосава Радибратовића. "Што ми слику не остави ђедо" је тринаеста  књига овога писца из Рожанства који је о своме месту и певао, и причао, остављајући тако праве вредности  у аманет генерацијама које долазе.

"Основни мотив за овакав наслов ми је био тај што ми је жао што немам одакле да црпем податке, сем нешто мало усмених предања, о прецима који су ту живели, тако да сам мало ту обухватио и два ђеда која нисам запамтио. Један је погинуо у 1. Светском рату а други је умро 1926. године", објашњава  Милосав Радибратовић.

У овој књизи Радибратовић је забележио неке, њему упечатљиве препричаване приче, као и лично доживљене догађаје. Није пропустио да ода својеврсну почаст двојици стваралаца златиборског краја, писцу Михаилу Ћуповићу и вајару Владимиру Митровићу. Можда једна од посебно упечатљивих  јесте и приповест о сирогојнским плетиљама.

"Владе Митровић је урадио бисту Плетиље, што је са његове стране веома лепо, али ја ни данас не знам ко је дошао на идеју да постави бисту на Златибор?  У реду, Златибор је наш, али мало шири појам... А у Сирогојну је постављена једна лепа биста Преља.  Преље никад нису биле у Сирогојну, а плетиље - оне су пронеле славу Сирогојна, плетења, и оне су заслужиле да им се одужи средина. Било би логично да им се постави споменик тамо где су долазиле, седеле, одмарале, радиле", прича писац.

О Рожанству се, каже писац, има зашто и писати. Оно је пре десет година бројило преко стотину просветних радника; преко двеста их је са магистратима и докторатима. Имало је Рожанство ратника са највишим одликовањима попут Карађорђеве звезде коју је заслужено добио и пишчев прадеда, имало је и има добрих домаћина, а о њима ће можда бити  говора у наредној збирци коју већ вредно довршава Милосав Радибратовић.

Мирјана Ранковић Луковић