Синоћ је, у организацији библиотека СБ „Чигота“ и „Љубиша Р. Ђенић“, промовисана књига „Демонтажа културе“ проф. Др Слободана Антонића. Ова књига је својеврсна студија српског друштва кроз културни национални идентитет који све више губи своје вредности. Она је и суптилан позив на промене за које је време увелико откуцало, а које се могу десити уз труд и повезивање свесних интелектуалаца чија су деловања до сада била ентузијастична, али насумична и спорадична.
Књига „Демонтажа културе“ проф. Др Слободана Антонића састоји се од неколико поглавља. Прво је посвећено пројекту дехристијанизације друштва, а следећа су директно везана за културу и баве се тзв. пинк транзицијом, културним ратом у Србији као и односом културе и идентитета. Повод за писање овакве књиге био је фрапантан податак произашао из једног социолошког истраживања.
“Тринаест посто становништва нема ни једну једину књигу у кући! То ме зачудило“, каже Антонић, „како је могуће да у домаћинству нема ни једна књига? Хајде, нема можда кувар, Свето писмо, али неки уџбеник мора да има! И питао сам се: како се живи у кући без иједне једине књиге? Како, уопште, чланови те породице проводе време? .. И сад, наравно, кад укрстимо тај податак са неким другим: да наша деца у просеку проводе шест сати пред телевизором, онда вам је јасно како изгледа тај културни модел код нас, у Србији.“
Некада је Држава имала културну политику и бринула о култури народа, наглашава Антонић, па су по том систему и у селима грађени домови културе са жељом да се укус народа дигне на виши ниво. Са пропадањем социјализма пропада и тај модел, па се прелази на модел културе као тржишта где Држава интервенише само у сегменту тзв. високе културе.
„ Обични грађани тону у, ја бих рекао, неку врсту културне каљуге где се систем вредности производи кроз таблоиде, телевизије које производе и емитују риалити програме, и то је једна узајамна спрега која временом постепено усисава велики део становништва који иначе није навикао да конзумира културне производе", објашњава Слободан Антонић.
Промене у позитивном смислу кочи и онај део друштва које називамо елитом и интелектуалцима, а који би по старим неписаним правилима требало да поштују и чувају културни и национални идентитет свог народа. Антонићева књига је помало опомена, а помало позива на освешћење и делање, али не појединачно, већ удруженим снагама у којима би понајвише било оних младих људи који су избегли да потпадну под пинк квази-културу.
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
