Дечију слакодневницу данас све више чине виртуелни свет, паметни телефони, компјутери и таблет уређаји, док су физичка активност и спорт све мање заступљена код младих. Да су њене активности другачије од вршњака, уверила нас је четнаестогодишња Тара Милинковић,из Чајерине, која је са пет година показала велико интересовање за јахање коња, а већ девет година ово је њен хоби који уз много љубави усавршава.
Уз малу подршку рођака и њихових савета , Тара Милинковић је скоро сва правила јахања савладала сама, од исправног седења на коњу и држања у седлу , контроле кретања, па све до савладавања технике јахања коња. Овај хоби са собом носи много задовољста и лепих тренутака. Исто тако, и много одрицања и ризика, али како сама Тара каже, њена љубав према природи и коњима не може се упоредити ни са чим што данас углавном занима њене вршњаке .
„Слободно време волим да проводим са коњима, то ме чини срећном и љубав моја према њему је неописива. Када јашем осећам се као да је цео свет мој и као да оставам свет са њим. Када је Соко дошао мало сам се плашила, али је требало време да научимо једно на друго, и ево сада смо нераздвојни. Што се тиче јахања, прво га помазим, дам му једну шаргарепу, затим га четкам, стављам узде, седло и крећемо на јахање. Форсирам да имамо дужи трениг како би остао у доброј форми. Када се вратимо са јахања Соко добија воду и мажење, како би му захвалила јер је био добар“, рекла је Тара Милинковић.
Борички арапски црни Соко у породицу Милинковић стигао је пре 12 година, и налази се на имању њеног оца, које је недалеко од Златибора, у засеоку Милинковићи. Љубав према овој племенитој животињи пренео јој је отац, који јој је уз мајку велика подршка и ветар у леђа .
„Моји вршњаци доста времена проводе користећи телефон,користим га и ја, али трудим се да то буде кратко. Мало ме вршњаци и не схватају, јер су мишљења да ће он мене да повреди, да има непријатан мирис, док други мисле да је ово лак спорт. Међутим не знају колико је потребно спремности за ову активност, јер сви мишићи и руку и ногу раде, али мени не смета њихово мишљење и не може променити мој став када су коњи упитању. Мама и тата су ми велика подршка, јер ми помажу и финансијски док ја не постанем самостална“.
Падови и повреде се и у овом спорту дешавају као и у свим другим, а међу јахачима кружи једно шаљиво правило да постајеш јахач тек када први пут паднеш са коња. Тара је имала озбиљне повреде које је задобила прилоком пада са коња, али никада није помишљала да одустане.
„Са овог коња сам пала пре три године и сломила сам руку на два места, а са другаричине кобиле сам пала пре две године и задобила потрес мозга и прелом лобање. И дан данас када јашем сетим се тог дана како је све изгледало , али не одустајем и не желим да тај пад утиче да се не бавим овим спортом. Мајка се брине када јашем, и сада морам да је позовем пре јахања и после јахања, како би се уверила да је све у најбољем реду и да сам добро“.
Колико јој Соко значи, уверила нас је , испричавши нам да му је рођендан прославила уз торту . Планови ове тинејџерке су велики и амбициозни, жеља јој је да у наредном периоду купи бар још два коња, како би за неколико година имала своју ергелу и школу јахања.
Сања Глишовић
