У организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" синоћ је на тему вере и истине одржао предавање професор Владимир Меденица, издавач, уредник, преводилац и есејиста.Учесник бројних манифестација које величају културно наслеђе словенских народа, професор Меденица говорио је и о главном обележју сваког народа – писму, ван кога ниједан народ не може постојати.
Професор Владимир Меденица, у својој беседи о вери и истини, аргументовано ставља знак једнакости између ова два појма. Не постоји „и“ и „или“, каже Меденица, јер вера јесте истина, и обрнуто.
„Вера у основи, у корену, задржава истину. Каже се: верно је приказао, тачно је изразио, репродуковао, веродостојно је пренео... Значи, постоји још увек тај мост од вере ка истини. Тумачећи саму реч „вера“ и тумачећи са којим је сродним речима она у вези у нашем језику, ја покушавам да изградим ту пуноћу истине која је вера.“
На трибини је било говора о нашем писму и језику. Наше писмо је, тврди Меденица, најсликовитије , најсавршеније и требало би га брижљиво неговати, а у свакодневном споразумевању са људима, у остваривању веза, битан чинилац је језик којим говоримо.
„Језик нас много више обавезује! То је оно што покушавам да прикажем и да отворим димензије, пре свега, нас – као служитеља језика, а не језика као средства којим се ми служимо у некој тобожњој комуникацији. У оквирима свога језика ти, у ствари, имаш пуноћу смисла властитог постојања. Границе мог света су границе мог језика , а језик је кућа бића у којој станује човек“, напомиње Меденица цитирајући Хајдегера. „Језик је оно огњиште поред кога се ми грејемо , којим се хранимо и на основу којег се одржавамо и чувамо за неку будућност, и смисао будућности.“
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
