Колико ћемо по новим законским одредбама плаћати порез, можемо ли и тај трошак поднети? То се забринуто питају многи домаћини у сеоском туризму западне Србије, подручју које предњачи по развијеном одмору у косјерићким, ивањичким и другим селима.
Чули су, кажу, за увођење пореза на доходак оних који раде у сеоском туризму (по иницијативи Министарства туризма, као сузбијање нелегалног рада), прочитали да ће то износити пет одсто просечне месечне зараде по запосленом пута број лежаја који се издају (према категорији туристичког места), али све друго о томе им је непознаница. А селу овдашњем, у овој сезони попут непогоде погођеном упола нижом ценом малине у откупу него неких претходних година, сваки нови трошак рађа бригу.
Сеоски туризам је поменут и на другој Туристичкој конференцији западне Србије одржаној недавно на Тари. Директор ТО регије западне Србије Мирослав Рађен у изјави за наш лист подсећа да на овом подручју има 149 категорисаних сеоских туристичких домаћинстава која располажу са укупно 1.349 лежајева. Најпознатији издаваоци овде су „Гостољубље” из Косјерићке Мионице, „Голијски конаци” код Ивањице, „Терзића авлија” из Злакусе... Већина домаћинстава је с мањим туристичким објектима, до десетак лежајева. Углавном је то допунски извор прихода уз пољопривредну делатност.
– Није велика попуњеност капацитета у сеоском туризму. А та делатност тражи улагања у објекте, услуге, кадрове. Препоручујемо људима да се тиме баве, уз свест да је то посао који на дуге стазе даје резултате. Задовољан гост редовно долази, а сада је и странаца више који углавном преко интернета сазнају о сеоској понуди. Истина, до сада је било мало сеоских домаћина који су пријављивали госте за наплату боравишне таксе и легално пословали. Због компликоване процедуре и рада преко посредника (туристичких агенција и организација) дешавали су се проблеми око наплате: гост из села мора да иде километрима у веће насеље да би платио боравишну таксу, а дође ли недељом агенције и организације не раде. Гости нису ни пријављивани и држава је губила, а домаћини пословали у сивој зони. Предвиђене законске измене ту треба да уведу ред – истиче Рађен и објашњава њихов смисао:
– Уводи се паушално опорезивање издавалаца приватног смештаја, не само у сеоском туризму, а порез ће се плаћати на годишњем нивоу, и то квартално. Износ зависи од два фактора: броја лежајева којим се располаже и категорије туристичког места (не може се исто плаћати на Златибору и у Косјерићу). Издаваоци ће, тако, сами без посредника обављати наплату услуге, с тим што су у обавези да плате порез на доходак. То су и до сада плаћали они који су легално радили, али преко посредника, кроз укупну цену услуге. Ово, дакле, није нови намет на издаваоце смештаја, већ начин да им се олакша пословање и мотивација да уђу у легалне токове. Опорезивање ће смањити сиву зону, а легалан рад домаћинима доноси могућност да лакше послују кад су у евиденцији, буду видљивији за госте, добију субвенције...
На питање колико може да износи тај порез за домаћине, Рађен наводи да би, на основу информација из Министарства туризма, за неког ко издаје два лежаја у селима туристичког места прве категорије могао да износи од три до четири хиљаде динара годишње. С већим бројем кревета расте тај износ, али је мањи у туристичким местима ниже категорије.
А да ли је увођење опорезивања сеоског туризма на месту, питали смо и домаћине. Најзначајнији је у тој делатности, не само у овом делу Србије, Жељко Средић, власник туристичког домаћинства „Гостољубље” у Косјерићкој Мионици. Он је ту с породицом направио изузетан простор за одмор гостију, са уређеним вајатима, отвореним базеном, са око 30 лежајева, низом садржаја потребних савременом туристи.
– И мене ових дана зову издаваоци смештаја из села, интересују се за ново опорезивање, а ни сам немам довољно информација. Пословање у сеоском туризму треба легализовати, да се направи евиденција. Поздрављам што се опорезивањем подвлачи црта ко ради у овој делатности, желим да будем легалан – истиче Средић и напомиње:
– Међутим, треба и законским прописима одвојити сеоски туризам од других издавалаца смештаја у бањама, на планинама. У селима је туризам углавном социјална категорија, начин да људи додатно зараде и село опстане, а не да се неко обогати. Не знам откуд идеја да се плаћа по броју лежајева кад је попуњеност у сеоском туризму код већине издавалаца мала. Код мене је око четири месеца годишње, али код других је просечна попуњеност око 10 одсто у години. Људи се довијају да им гости дођу и опстане делатност, али све је мање туристичких домаћинстава. Прошле деценије у косјерићком крају сеоским туризмом се бавило 25 домаћинстава, а сада ни десетак. Нека постоје на туристичкој карти, а годишње имају само неколико ноћења. Људи приходом од пољопривреде држе туризам да се не угаси, а и мени значи што имам хектар малине, 500 стабала шљиве – истиче власник „Гостољубља.
Извор: Политика
