У понедељак, 22. маја у клубу Удружења Ужичана у Београду завичајна књижевница, Мирјана Ранковић Луковић, одржала је књижевно вече на којем је промовисала своју нову збирку поезије „Веровање свицу“. Збирка је до сада промовисана у Чајетини и Ужицу изазвавши велико интересовање и посету читалаца јер је по први пут промовисана књига у електронском и аудио издању.
Поред Мирјане, гошће ове вечери биле су Марија Вуловић, рецензент, Љиљана Ракић – помоћник директора библиотеке „Љубиша Р.Ђенић“ која је водила вече и Мирјана Лопин Дризо, библиотекарка која је појединим песмама дала свој глас. Са видео бима публика је имала прилику да чује неколико љубавних и родољубивих песама у интерпретацији глумца ваљевског позоришта, Бранка Антонића.
О Мирјаниној поезији је госпођа Вуловић, између осталог, рекла:
„Озрачена природом, ово је поезија чији је замајац у љубави, сва од емоција, топла и необуздана као живот сам. Ослушнете ли, чућете из ње одјеке народне лирике, али и савременог српског песништва; препознаћете, изнад свега, самородни дар истинског песничког прегаоца који је ослушкивао попце, цврчке и птице, друговао с кишама и снеговима, с боговима и људима, с песницима и жетеоцима, творећи стихословље ,,из љубовања и горковања“.
Напросто, ово су песме које се слушају и памте, у којима је ауторка исцртала вијугаву путању између осунчаних лирских пејзажа и најтананијих немира човекове душе каја вазда ,,вреба и куцка у зенице“ неуморно ,,тражећ` пукотину да кроз њу искочи“ јер сви смо, свесно или несвесно, ,,жељни људске речи и слуха за приче“.
Љиљана Ракић је цитирала и песникињу Милунику Митровић која је такође написала рецензију за ову књигу:
„Поред свега што је збијено у одаслату поруку свету једним „маслачком у боци“, задивЉује песникињина непоколебљива вера у мисију поезије, доследно провејавајући стиховима књиге Веровање у свица, која открива лични амалгам њеног певања и мишЉења. Јер, ако поезија као највиша духовна гозба речи неће спасти свет, и није у фокусу интересовања човека овог века, она га ипак чини нешто сношљивијим местом за снове и утехом за посебно осетљиве људе. Славити живот сам по себи, као непоновљиву могућност лепоте и љубави наместо туге судбине – стваралачки је цредо наше песникиње, и разлог за оду животодајној радости.“
Као одговор на упит да ли неко жели да постави песникињи неко питање, гошћама се обратио Милош Туцовић, председник Удружења Ужичана у Београду:
„Велико хвала што сте дошли, превалили толики пут и учинили ово вече посебним. Мирјанин рад пратим деценијама. Много тога је урадила и много тога ће још урадити. По мени , лично, Мирјана спада у ред оних књижевника који пишу из душе, из срца, који остављају огроман траг и који дају историјски и културолошки, а надасве љубавни приступ поезији. Свечана академија Удружења Ужичана у Београду је 17. јуна где ћемо прославити век постојања, и ја ћу замолити Мирјану да наступи на тој академији као представник нашег краја и да стотине људи који ће бити присутни заиста виде ко је , шта је и каква је. Ми имамо великог Љубомира Симовића који нам је даривао једну реч која нас описује и краси, а то је – ужичанственост. Имамо, са друге стране, књижевника који има огромно срце, а то је Радомир Андрић. Ја Мирјану видим у женском облику, као Радомира Андрића, као некога ко промовише Златиборски округ, ко спаја општине и градове наше и ко приказује огромно богатство песничким исказом, не штедећи нити емоције, нити страсти, нити сећања на дешавања којима смо изузетно богати и које на најлепши могући начин, кроз своје емоције , кроз своју душу, преко руке преноси на папир где заувек остају. Хвала ти што си нам приредила овако предивно дружење! Ти си део нас, где год да смо“, рекао је пред крај ове вечери Милош Туцовић, обраћајући се књижевници.
Заузврат, Мирјана је прочитала Писмо извињења и љубави које је посветила управо граду своје младости, одрастања и сазревања – Ужицу. Појединци из публике пожелели су да поразговарају са Мирјаном Ранковић Луковић, користећи прилику да им потпише књиге као знак сећања на ово вече.
