У Србији је током прошле године, добијено свега 13 сагласности за донирање органа, захваљујући чему је спасено 32 људи.
-Борба за оздрављење пацијената који чекају трансплантацију органа је борба за голи живот. Када сазнате да је за вас једини спас трансплантација, када знате да је Србија у Европи на самом дну лествице по броју донора, када сте свесни да ваш опстанак зависи од свести и милости људи који су доживели трагедију губитка неког свог вољеног и њихове хуманости да одобре донирање органа, онда се ваши дани претварају у агонију, у страх да нећете дочекати своју шансу, посебно ако је у питању обољење јетре, јер бубрези имају дијализу а срце механичку потпору за рад као „мост“ до трансплантације, а у случају јетре ви сте “осуђеник” и не само што се лоше осећате, већ сваким даном све лошије изгледате и ужасно је тешко не само за пацијента већ и целу његову породицу – подсећа причом на тешко искуство кроз које је лично прошао, Младен Тодић из Пожаревца
Незнање и предрасуде
Само једна донација ткива може да спаси више од 50 људи. Нажалост, свест о значају донирања органа на веома је ниском нивоу у Србији.
-Отпор је огроман. Наш народ трансплантацију везује за трговину органима и за разне теорије завере. Недовољна информисаност је оно што ствара отпор , страхове, предрасуде. Зато сви заједно, пацијенти, лекари, просветни радници, црква, медији, морамо допринети да трансплантација не буде табу тема. Наши људи су хумани и то су показали небројено пута. Потребно је да их детаљније упознамо како функционише систем трансплантације и донирања органа, да знају да су лекари који се баве овом граном медицине врхунски стручњаци, да им се објасни разлика између коме и мождане смрти, што је и највећа непознаница у широј јавности и извор отпора и нереалних страхова – објашњава наш саговорник
У Србији се изводе трансплантације јетре, бубрега и срца, али се поред органа са великим успехом изводе и трансплантације рожњаче, као и трансплантација костне сржи.
-У марту 2014., ставили су ме на јединствену листу чекања за трансплантацију јетре. Током 2015. позиван сам четири пута, али увек враћен кући јер је други пацијент био компатибилнији са донором или у критичнијем стању, А онда је код мене дошло до наглог погоршања. Време је пролазило, донора није било. – прича своје драматично искуство Младен Тодић – А онда 14. октобра 2016. неко хуман и племенит, дао је сагласност за донирање органа свог преминулог сина и тиме рекао велико ДА мом животу. Нема дана да не помислим на свог донора и његову породицу. Они су уместо тачке на мој живот ставили зарез, они су омогућили мојој ћерки Нини да расте уз оца, они су спречили да моја супруга Тамара постане удовица. Данас сам у контакту са породицом свог донора. Контактирали су ме путем друштвених мрежа, питали да ли сам добро. Оно што сам сазнао о свом донору, а њиховом преминулом сину и брату, много ми значи, а посебно његова слика коју су ми послали. И нема дана да се њему, свом донору, у себи не захвалим. На Задушнице за њега палим у цркви свећу.
Младен је данас здрав, пословно активан човек који се бави и спортом. Са својим “саборцима” трансплантираним пацијентима али и онима који чекају на трансплантацију, основао је удружење „Заједно за нови живот” и истиче:
-Један донор може спасити и продужити до осам живота и оставити на окупу осам породица, што је мерило хуманости чина донирања органа. Зато већ 7 година кроз бројне активности покушавамо да значај донирања органа приближимо нашим грађанима. Организовали смо, поред осталог, преко 20 јавних трибина, у сарадњи са Народним позориштем у Београду на малој сцени поставили представу „Живот је највеће и најлепше чудо”, део смо и кампање коју је, са истим хуманим циљем, покренула Хемофарм Фондација под називом „Најважнији позив у животу“ и у којој учествује више од 15 наших чланова. Неретко ме питају зашто толико времена посвећујем том активизму. Одговорим да је то зато јер је неко у октобру 2016. за мене учинио далеко више, поклонио живот и срећу мени и мојој породици.
У Србији тренутно 2 000 људи чека на трансплантацију органа.
Извор: ГЗС
