У знак сећања на писца Миљурка Вукадиновића (видео)

Песник, прозаиста, антологичар, преводилац и есејиста Миљурко Вукадиновић преминуо је у Београду, од последица короне, у 68. години.

Рођен 1953. у малом месту Горње Сварче, у књижевност је ушао 1977. збирком стихова "Слободно Средоземље", после које је уследило још 20 песничких књига, међу којима су "Пољски радови", "Водена република", "Чини и кучине", "Своје воде господар"... Неколико збирки објавио је и на румунском језику, а на српском три прозне књиге од којих је "Мушка природа" имала три издања. Добитник је низа награда, као што су "Златна струна", "Раде Драинац", "Печат кнеза Лазара", "Арка", "Повеља Карађорђе", "Павле Бихали". Лауреаут је и међународних признања, награде "Никита Станескуи" и Орден са златним венцем "Михај Еминеску" Републике Молдавије.

У Вукадиновићевој биографији забележено је да је био секретар Књижевне омладине Србије, лектор српског језика и књижевности на Универзитету у Букурешту, секретар Удружења књижевника Србије, уредник Трибине "Француска 7". Предан и ведар, у рад УКС уносио је дах оптимизма и био омиљен лик у кући писаца.

- Када је написао прву песму Миљурко Вукадиновић постао је човек-песма. Није било дана да неку не срочи. Био је најбржи књижевник којег смо имали: књига му је јурила књигу, појављивавале су се у правим гроздовима. Песме су јуриле њега, а он је увек био спреман да их домаћински дочека. Авангардист на почетку књижевног делања, остао је то до самог свог одласка са Земље," рекао је дајући изјаву за "Новости", песник и критичар Душан Стојковић.

-  Савремена српска књижевност је изгубила ствараоца волуминозног сумитета, који је у пуној стваралачкој зрелости могао да пронађе још небројене необичне, непотрошене речи које именују његов особени стваралачки учинак," наглашава  Видак М. Масловарић, песник и критичар.

Чајетинска публика и љубитељи књижевности памтиће Вукадиновића понајвише са општинске манифестације "Песничке ватре златиборске" као неког ко је начинио мост између писаца са ових простора и њихових колега из иностранства, даривајући тако публику шареноликим богатством речи увзаних стиховима. На једној од Песничких ватри, Вукадиновић је рекао: "Вечерас овде, на нашој планини, на хлеб може да се маже ваздух; ово је ваздух за дисање и за певање."