Успешна каријера чајетинског Тркача (видео)

Милован Рајевац, један од најуспешнијих српских фудбалских тренера ових дана време проводи у својој родној Чајетини. И поред великих обавеза у својој "оази мира" нашао је времена да угости нашу ТВ екипу. У пријатном разговору, нешто више рекао нам је о себи.

Рођен је у Рајевцима у Доњим Бранешцима пре 67 година. Са две године старости преселио се у Чајетину, где је отац већ имао столарску радњу. Мајка је била домаћица и водила је рачуна о домаћинству. Живели су на Ћетену: родитељи, најстарија сестра Милица, старији брат Радован и Милован као најмлађи. Била је то радничка породица од пет чланова, а једино је отац зарађивао. Живели су у идиличној Чајетини, где су се сви знали и поштовали.

„Детињство ми је било прелепо. Доста времена смо проводили у радњи помажући оцу, а оно мало времена искрадали смо се и играли фудбал на пољани. Такође сам волео и зиму највише због санкања и скијања. У тим годинама док сам још био основац, добио сам надимак Тркач. Наиме, због својих физичких способности и брзине побеђивао сам на школским такмичењима и маратонима. Био сам бржи чак и од ђака из виших разреда. Због тога сам и добијао многе награде, углавном књиге, од којих ми је најдража остала „Југословени у Шпанији“. Ту књигу имам и данас са посветом од школе“.

Средњу школу је уписао у Сурдулици где и започиње своје прве фудбалске кораке. Након завршене средње школе одлази у Чачак где уписује Вишу електротехничку школу. Ту му се дешавају две најлепште животне ствари: упознаје своју садашњу супругу Весну и потписује први професионални уговор са ФК Борац – Чачак, где је провео четири успешне сезоне. После Чачка одлази у Београд где уписује ДИФ, а годину дана касније из „Борца“ прелази у „Црвену звезду“. У то време играо је са највећим фудбалским легендама и Звездиним звездама – Драганом Џајићем и Владимиром Петровићем Пижоном. 1980. године из „Црвене звезде“ прелази у ФК „Војводина“ где је остварио велики успех у каријери. Исте године, после седам година забављања, ступа у брак са садашњом супругом Весном. Из тог брака рађају се три ћерке: Ивана, Маја и Нађа. Сва снага једнога човека потиче из породице, тако да Милован још јачи наставља своју каријеру, али овога пута као тренер. Ређају се нови успеси.

„Тренерска каријера ми је била много успешнија. У сваком клубу у Југославији у којем сам играо, касније сам био и тренер. Био сам тренер и у многим страним земљама: Шведска, Кина, Немачка, Катар, Гана, Алжир, Саудијска Арабија и Тајланд. Највећи успех у каријери остварио сам са фудбалском репрезентацијом Гане од 2008-2010. године. Играли смо два финала Африке. Поред тога освојио сам првенство света са фудбалерима од 20 година. И са „А“ репрезентацијом отишли смо на Светско првенство у Јужну Африку 2010. године без примљеног гола. На првенству прошли смо групу ми и репрезентација Немачке. Победили смо Американце и у четврт финалу изгубили на  пенале од репрезентације Уругваја. 2010. године сам проглашен за најбољег тренера Афричког континента и уједно за најбољег тренера Србије“.

Ових дана Милована најчешће виђамо у Чајетини где највише времена и проводи. Ту је створио своју оазу мира где ужива са својом супругом очекујући унуке из Немачке и Београда који им причињавају највећу радост.