Велимира Тошанића, мајстора уметничког витража у стаклу, и његов завичај Трипкову, добро знају на руском „двору“. Од Санкт Петерсбугра па наниже низ Волгу ка Црном мору, овај виртуоз необичног заната стакленим рукотворинама украсио је многе резиденције и палате, чак и оне у чијим раскошима Владимир Путин. Ни неки српски богаташи нису остали имуни на Велимирово умеће, нису штедели пара да његових руку делима улепшају своје виле – а где друго него на Дедињу.
У сред Трипкова, села између Ужица и Златибора, је Дом културе а у њему радионица где ствара Велимир. Око њега хиљаде комада разнобојног стакла које стручно и стрпљиво слаже у мозаике, онакве какве клијентела замисли.
„Уметнички витраж је спајање више делова стакла у једну слику. Производимо врата, прозоре, плафоне, лустере, све што се од овог материјала може израдити,“ прича мајстор Вељо.
По школској дипломи металуршки техничар, Велимир је стакларски занат научио у Немачкој, сасвим случајно. Уз посао којим се бавио до 1986. године водио је КУД „Севојно“, а када се одатле повукао требала му је нова занимација.
„Тажио сам хоби да употпуним слободно време које сам имао. Било је то 1988. године када сам отпутовао у Немачку код пријатеља. Лутао сам Бременом и наишао на некакав „шоу рум“ у коме је била изложба витража од стакла. Ушао сам у радњу и питао газду како могу да научим занат. Одговорио је – ми ћемо ти показивати, али немамо пара да те платимо. Следећег дана дошао сам на занат,“ присећа се Тошанић.
Месец дана касније Велимир је отпутовао у Минхен. Ту је пронашао новог газду и у Баварској остао три године, за то време савладао технику оловног витража. Дошло је време за „дипломски“ па се Тошанић преселио у Билефелд и овладао је вештином фузије стакла. У овом занату техника „тифани“, спајање комада стакла бакарном фолијом и калајем, сматра се докторатом, а Велимир је стигао и до те титуле.
„Вратио сам се у Србију, у Трипкови отворио атеље, и одлучио да ми витраж више не буде хоби него професија. У почетку сам производио мање предмете, све док нису дошли уноснији послови,“ каже.
Поруџбине су почеле стизати као на траци. Из ВУ „Карађорђево“ тражили су четворо врата и један прозор да опреме резиденцију. Радио је за приватне фирме, украшавао манастире попут Светих Архангела код Призрена и Раче, улепшавао ентеријер познатих хотела, ВИП салон „Београдске арене“. Требала је Вељу помоћ па је полако у тајне уметности почео уводити ћерку Ану. Први „извозни“ посао добио је 2005. године.
„У дворцу „Балтичка вила“ припремала се прослава 300-годишњице оснивања Санкт Петерсбурга и од мене су поручили стаклени плафон. Таман сам одрадио тај посао, а онда су се Руси опет јавили и тражили витраж за плафон хотела у Волгином заливу у коме је Путин касније примио државнике земаља Европске уније. Конгресни центар у Ростову на Дону и хотел у Анапи, биле су ми наредне тезге. А онда поново у Волгин залив, да базен у приватној Путиновој вили оплеменим са три огромна витражна прозора. Стигао сам и до Узбекистана, за председничку резиденцију у Ташкенту правио сам огромне канделабре, велике стаклене фењере, посебно дизајниране у облику отвореног цвета,“ набраја мајстор из Трипкове.
Радио је и за домаћу клијентелу за коју је заједничко да има пуно новца и да живи на Дедињу. У богато београдско насеље отпремио је плафонски стаклени витраж површине 64 квадрата у који је, правећи га целе две године, уградио чак 25.000 комада стакла.
„Испало је да је свако парче стакла коштало један евро јер сам тај посао погодио на 25.000 евра. На Западу би за исти рад добио најмање 80 а можда и свих 100 хиљада,“ исркен је Тошанић.
На крилима његовог заната и уметничке колоније стакла коју је установио, заживело је и сеоски туризам у Трипкови. Временом су у ово село почели да навраћају уметници, за њима и туристи, па и студенти ликовних академија. Сада Трипкова има 40 категорисаних лежаја и лети зна да оствари две до три хиљаде ноћења. Заслугама Велимира Тошанића.
Извор: Westinfo
