Једина Српкиња са светским рекордом у атлетици Вера Николић боравила је на Златибору у оквиру пројекта Олимпијско срце. Једна од најуспешнијих југословенских спортисткиња подсетила се у Чиготи великих тренутака из своје каријере.
Вера Николић из Деспотовца се као дете бавила разним спортовима – пливањем, гимнастиком и рукометом, али је због несташлука тренерима било тешко да раде са њом, све док је није приметио Александар Петровић, атлетски стручњак из Ћуприје, па је почела да трчи упоркос противљењу родитеља:
"Имала сам ту срећу да је Аца Петровић, човек који је јако волео атлетику, запазио моје победе на кросевима и позвао ме да тренирам и ја сам дошла на ћупријски стадион. Међутим, моји родитељи нису дозволили да тренирам зато што сам из врло патријархалне породице и страшно је било да се дете у 12, 13. години скида у шорц и једноставно сам добила забрану. Међутим, ја сам лагала, рекла бих да идем код другарице Мире да учим, а заправо сам одлазила на тренинге. Када сам постала првакиња Србије у кросу, онда је Аца Петровић видео тај таленат у мени и дошао код мојих родитеља и рекао да одговара за мене и да морам да тренирам и да сам вансеријски таленат,"каже српска рекордерка која је убрзо почела да остварује одличне резултате, иако веома млада захваљујући пожртвованом тренингу:
"Ја сам била страшно упорна, шта да вам кажем, ја сам радила тренинг 200 пута 100 метара, то је јако тешко да се избори, а не да се трчи толико. Била сам страшно упорна, и карактеристика ми је да сам била својеглава, јер када ја нешто одлучим, ја то морам и да спороведем. Имала сам циљ и још нешто што саветујем младим спортистима: Тренирај кад нико не тренира. Када је падала најјача киша, ја бих одрадила свој посао који сам имала зацртан,"Врхунац њене каријере десио се 20. јула 1968. када је у Лондону оборила светски рекорд Овог лета је у Скупштии Београда обележено пола века од јединог светског рекорда који је остварила атлетичарка из Србије. Успомене на ту трку не бледе:
"Знала сам да сам јако добро припремљена и мој тренер је рекао да то сад морамо да искористимо. Дувао је страшан ветар на отвореном првенству Енглеске. Мени је био циљ да победим Лилијан Борд, једну прелепу девојку, нажалост покојну, зато што су сви новинари сликали само њу, а дошла сам са најбољим резултатом. Мене је то јако разљутило, и размишљала сам да све могу да ме победе. Имала сам јако добро концетрацију. То је било невероватно, да човек може да се фокусира на свог тренера који стоји на 200 и 600 метара. Чула сам тренера Ацу Петровића који ми каже: „Настави даље, имаш светски рекорд“. И ја сам истрчала светски реркорд, чак се нисам ни уморила, да сам знала да ће се то догодити, вероватно бих била прва жена која је трчала испод два минута."Олимпијско одличје је медаља која недостаје Николићевој у богатој каријери, а како каже, велики притисак јавности је био превелики да би се показала најбоље што може на Олимпијским играма у Мексику 1968, док је четири године касније у Минхену била пета.
"До ове године и Берлина била сам најмлађи освајач првенства Европе. Тај успех је нагло дошао и све очи нације су биле упрте у мене, постала сам идол многим младим људима, а то није лако носити. После тог светског рекорда, ја се не либим да испричам за Мексико где је био страшан притисак. Кад чујете мексичку химну на отварању Олимпијаде, а са свих страна чујем: „Овако ће наша за седам дана“. И, једноставно сам се сломила. Тако да, да ми је ова памет, а она снага и оне године, тврдим да бих била олимпијска победница,"каже Вера Николић и апелује на навијаче и медије да не оптерећују спортисте резултатима, јер нико више од њих самих не жели успех. Успеша атлетичарка каже да се код ње после Мексика десила криза коју је успела да преброди селидбом у Загреб и сарадњом са тренером Леом Лангом,а потом је освојила бронзу и злато на Европским првенствима 1971. и 1973. Из атлетике се повукла у 26. години јер је желела да се посвети породици. Једна од најпознатијих гоћши пројекта „Олимпијско срце“ је веома захвална председнику Олимпијског комитета Србије Божидару Маљковићу што се овај пројекат спроводи, и то на Залтибору:
"Ја сам шокирана како Златибор изгледа, била сам пре 17 година, баш у Чиготи. Лекарски третман који смо овде добили, особље, је нешто фантастично. Апелујем на све организаторе да овај пројекат траје што дуже,"каже Вера Николић, некадашња атлетичарка која је у Чиготи боравила са рукометашцом Радмилом Парезановић и кошаркашицом Бранком Милатовић. https://www.youtube.com/watch?v=S7f1Fv4fC80&feature=youtu.be
